Русија и Кина дискретно признале нуклеарни потенцијал Пјонгјанга

Руски министар одбране Сергеју Шојгу, у друштву домаћина врховног вође Ким Џонг Уна, обишао је поставку севернокорејских интерконтиненталних ракета способних да носе нуклеарно оружје, што се у медијима у Источној Азији тумачи као симболични гест који показује спремност Русије да одустане од захтева за денуклеаризацију Корејског полуострва и прихвати Северну Кореју као нуклеарну силу.

Двадесет седмог јула ове године навршило се тачно седам деценија од успостављања примирја на Корејском полуострву.

Тај дан две међусобно супротстављене државе корејског народа дочекале су свака на свој начин. Сеул су посетили ветерани снага Уједињених нација, које су на америчку иницијативу подржале капиталистички Југ, и француски борбени авиони који су симболично прелетели споменик палим борцима УН у Бусану, а у Пјонгјанг су стигле политичке и војне делегације из Кине и Русије, које су током трогодишњег рата у којем је погинуло преко два и по милиона људи подупирале комунистички Север.

Тако је створен утисак да се, иако је прошло пуних седамдесет година, на Корејском полуострву није ништа битно променило у политичком смислу, јер се Сеул и даље за своју одбрану ослања на САД и њене савезнике који делују као јединствена алијанса, док династија Кимових и даље политички, економски и војно рачуна на Пекинг и Москву.

Привремено дистанцирање Москве и Пекинга од Пјонгјанга

Ипак, наравно, није увек било тако, јер је деведесетих година, након рушења Совјетског Савеза, у време када Кина још увек није била изградила економску и војну моћ коју поседује сада, Пјонгјанг био у приличној мери препуштен сам себи.

Такође, након што је почео са вршењем нуклеарних проба 2006. режим у Северној Кореји је пао и у немилост Москве и Пекинга, које су због тога у Савету безбедности Уједињених нација пуних 15 година одбијале да ставе вето резолуције које осуђују развој нуклеарног оружја на Корејском полуострву и налажу санкције против Пјонгјанга. Услед тога, економска размена и војна сарадња између Северне Кореје и њених великих суседа Кине и Русије биле су осетно смањене.

Наиме, Пекингу и Москви није одговарало то што Северна Кореја израста у нуклеарну силу, мада је та земља за њих у принципу корисна као војна тампон зона у односу на америчке трупе у Јужној Кореји и Јапану. И због тога што је Пјонгјанг на тај начин практично стицао већу независност и због тога што је тако давао САД изговор да у Источну Азију, уз кинеску и руску обалу, шаље стратешке бомбардере, подморнице и носаче авиона.

Надасве, постојала је опасност да би Јужна Кореја и Јапан, који се војнополитички отворено сврставају на страну САД, као одговор на севернокорејски нуклеарни програм могли да направе сопствене нуклеарне бомбе.

Промена у ставу Кине и Русије према Северној Кореји одговор на притисак Запада?

Међутим, јачање војне сарадње САД са Јапаном, Јужном Корејом, па и Аустралијом и Новим Зеландом последњих година, увођење војних ефектива европских чланица НАТО-а у регион Источне Азије и дискурс о стварању глобалног НАТО-а, као и посреднички рат Северноатлантске алијансе у Украјини против Русије, створили су услове за то да се став званичног Пекинга и Москве према режиму у Пјонгјангу промени.

Кини и Русији, које су у мају прошле године у Савету безбедности по први пут након деценију и по ставиле вето на нови пакет санкција против Пјонгјанга, сада одговара економски и војно снажнија Северна Кореја као противтежа наведеним напорима Запада и његових азијских савезника.

Ово нарочито стога што је конзервативна влада у Сеулу у сврху јачања свог војног савеза за САД починила озбиљне стратешке грешке када су у питању односи са те две силе - председник Јужне Кореје Јун Сук Јол је, да би одобровољио Вашингтон, увредио Пекинг изјавивши да је Тајван "глобални проблем" (а не унутрашње кинеско питање), те на тражење САД испоручио најмање 300.000 а могуће читавих 500.000 топовских граната калибра 155мм за које се сматра да су дошле у руке украјинске армије.

Штавише, Јужна Кореја је склопила и неколико дивовских уговора о продаји наоружања Пољској, укупне вредности око 20 милијарди долара, што се озбиљно коси са безбедносним интересима Русије, нарочито када се има у виду да су те набавке Варшави олакшале одлуку да своје старо наоружање совјетског порекла проследи Кијеву.

Ти поступци јужнокорејске владе нису могли да прођу незапажено и без одговора у Москви, па је било за очекивати да ће Русија наћи начин да Северној Кореји дотури преко потребну војну и економску помоћ. Отуд, за упућене у војнополитичке прилике у Источној Азији није изненађење да руску делегацију на прослави седамдесете годишњице од постизања примирја на Корејском полуострву у Пјонгјангу предводи нико други до лично министар одбране Сергеј Шојгу.

Тихо признање да је Северна Кореја нуклеарна сила?

Државна агенција Демократске Народне Републике Кореје КЦНА објавила је фотографије на којима се види како врховни вођа Ким Џонг Ун високом госту из Русије, министру одбране Сергеју Шојгуу, показује свој арсенал интерконтиненталних ракета које могу да понесу нуклеарне бојеве главе.

Медији у Источној Азији у томе виде врло важну новост. Наиме, пошто резолуције УН, које је подржала и Москва, од Северне Кореје траже одустајање од развоја нуклеарног оружја и балистичких ракета, руски званичници до сада, по правилу, нису желели да буду виђени на парадама и догађајима у Пјонгјангу које такво оружје приказују. То да је руска страна пристала на објављивање поменутих фотографија, тврде аналитичари, зато представља знак да она прихвата или признаје Северну Кореју као нуклеарну силу.

У Северној Кореји је и релативно висока делегација Кине, коју предводи члан Политбироа Кинеске комунистичке партије Ли Хонгџонг, што наговештава и интензивирање политичких и економских веза између те две земље.

Шта посета руске и кинеске делегације може да донесе Северној Кореји

Оно што је, сматрају аналитичари у Источној Азији, нарочито потребно Северној Кореји су храна и енергенти, чега Русија и Кина имају у обиљу. Пјонгјангу је потребна и страна валута, коју може брзо стећи повећањем извоза гвожђа и угља у Кину.

У војном погледу, вероватно најургентнији задатак за Пјонгјанг је прикупљање информација о кретању и размештању америчких, јужнокорејских и јапанских снага, посебно подморница, јер земља не располаже сопственим сателитима и довољним капацитетима за електронско ратовање, односно, извиђање, прислушкивање, праћење и ометање.

Северну Кореју би нарочито обрадовале технологије за развој крстарећих ракета, беспилотних летелица, модернизацију тенкова и оклопних транспортера и против-батеријску борбу.

Дугорочно гледано, Пјонгјанг би сигурно био заинтересован за руске против-ваздушне системе, хеликоптере и борбене авионе, јер су ПВО и ваздухопловство сегменти војске у којима он посебно заостаје у односу на јужне суседе и америчке трупе стациониране у Републици Кореји, Јапану и Гуаму.

Шта Северна Кореја може учинити за Русију и Кину

И мада амерички медији, склони демонизацији својих геополитичких такмаца, већ дуго тврде да Северна Кореја снабдева Русију артиљеријским гранатама због наводне немоћи највеће државе света да исте произведе у довољној количини, то се чини као гађање две птице истим пропагандним каменом. Јер Северна Кореја нема индустријске капацитете који би битно помогли Русији, која троши десетине хиљада артиљеријских зрна дневно.

Поготово што поједини прозападни медији у Азији процењују да Северна Кореја поседује резерве муниције за само један до три месеца рата. Ако та држава, дакле, има граната за само пар месеци ратовања, онда она не може никоме да пружи помоћ у муницији.

Оно што Северна Кореја, чији је министар одбране, судећи по саопштењу националне телевизије, изјавио да његова држава у потпуности подржава борбу Русије за правду, може да учини за Москву је да модернизацијом и јачањем сопствене армије, те координисањем њеног деловања на мору са Русијом и Кином, допринесе утврђивању руског Далеког истока у односу на САД и њене савезнике.

Пјонгјанг би могао и да Русији пружи јефтину радну снагу, нарочито ону која би учествовала у обнови Донбаса по окончању рата, под претпоставком да ће он остати под руском контролом.
Северна Кореја може да буде од користи и Кини у смислу везивања и исцрпљивања америчких, јужнокорејских и јапанских снага, које су стално на опрезу због могућих ракетних и нуклеарних тестова у тој комунистичкој држави.

Историја се не понавља, него се римује

Након дужег периода релативног опадања у војним и економским односима тако се поново, као реакција на блоковско војно сврставање земаља које су политички блиске Вашингтону, обнавља осовина Москва-Пекинг-Пјонгјанг, која је постојала почетком педесетих година прошлог века у доба Корејског рата. На другој страни рова и данас , као и тада, су Сеул, Вашингтон и његови савезници.

Но, у овом Другом хладном рату више нема СССР-а, Русија није комунистичка земља, а Кина је снажна држава са хибридним политичко-економским системом у којем капитализам служи социјализму. Такође, САД више нису држава са готово неограниченим производним капацитетом и финансијском моћи како је то било педесетих.

Историја се, дакле, како је то тврдио амерички писац Марк Твејн, не понавља, већ римује.