Три деценије од пада Берлинског зида

Бетонска препрека дуга чак 155 километара представљала је границу између Западне и Источне Немачке, саграђена је 1961. године.

Зид, који је делио и два међусобно супротстављена идеолошка блока, требало је да спречи бекство радника и политичких неистомишљеника. 

Огроман одлив радне снаге умногоме је утицао на привреду Источне Немачке. Према подацима портала Немачка историја у документима и сликама (GHDI), који као извор наводи западнонемачке власти, од 1949. до 1962. у Западну Немачку пребегло је више од 2,7 милиона људи, док се тај број до 1989. године свео на око 550.000.

Званична верзија источнонемачких власти је била да је зид "антифашистичка заштитна баријера", са циљем да одврати агресију са Запада.

Зид је физички поделио град и комплетно окружио Западни Берлин. Током изградње зида, источнонемачки војници и борбене групе радничке класе су стајале на граници, са наређењем да пуцају на сваког ко покуша да пребегне.

Комплетна граница између Источне и Западне Немачке је затворена зидовима, минским пољима и другим препрекама.

Процењује се да је у инцидентима приликом покушаја преласка зида погинуло најмање 140 особа, укључујући и граничаре.

Либерализација касних осамдесетих, повезана са великим економским падом, све слабијим утицајем Совјетског Савеза и званичне политике Перестројке, довела је до слободнијег пограничног режима у Источној Немачкој, а кулминирала је масовним демонстрацијама и падом тамошње комунистичке власти.

Када је 9. новембра 1989. емитовано саопштење источнонемачке владе да ће прелазак у Западну Немачку бити допуштен, масе источних Немаца су се приближиле и затим и прешле зид, а њима је у сусрет са друге стране дошао и велики број западних Немаца у слављеничкој атмосфери.

У року од неколико недеља већи део зида уништила је еуфорична маса, а његов пад је био први корак ка уједињењу Немачке, које је званично завршено 3. октобра 1990. године.