Како је Берлински зид постао прилика за уносну зараду

„Берлински зид није пао, он је подигнут“, инсистира Ханс Мартин Флајшер у разговору са новинарком Гардијана. То доказују и снимци начињени камером 12. новемба 1989. године, три дана пошто је први пут пробијена источнонемачка граница. Ови снимци показују како су први бетонски блокови који су опкољавали Западни Берлин 28 година, уклоњени током ноћи, праћени аплаузом окупљеног света и блештањем блицева фото-апарата.

Виде се варнице како лете око радника са шлемом који брусилицом сече арматуру како би одвојио два блока на којима је са западноберлинске стране био графит на коме су укрштени срп и чекић и кукасти крст. Овај графит је требало да подсећа на споразум о ненападању који су склопили Стаљин и Хитлер 1939. године, а који је био један од узрока Другог светског рата и поделе Европе која је настала по његовом завршетку, па и самог Берлинског зида.

Као расклиматани зуб, блок на крају попушта под притиском пре него што га кран као трофеј подиже изнад глава одушевљене гомиле на Потсдамер плацу.

„Комунистичке власти Источне Немачке (које су остале на власти до марта 1990. године) изрежирале су ову представу. Уверен сам у то“, наглашава Флајшер који је у међувремену постао историчар аматер и врло студиозно проучио дешавања из новембра 1989. године.

Први знак да су власти биле озбиљне у намери да сруше Зид, насупрот широко распрострањеним страховањима у то време, било је пробијање првог отвора у њему. Било је јасно да ће овај снимак обићи свет. С обзиром на то да су источнонемачке власти упорно представљале Берлински зид као брану фашизму – „за њих није постојао бољи симбол од кукастог крста који ће прво да изваде из зида“, убеђен је Флајшер.

Тридесет година касније, Флајшер новинарки Гардијана показује четири бетонска блока које данас држи у изолованом складишту усред шуме, за које жели да остане тајно, негде на путу између Берлина и балтичке обале. Прекривен најлоном, ту стоји 3,6 метара висок и 2,7 тона тежак бетонски блок са црвеним кукастим крстом и још три блока која су некада стајала уз њега на Потсдамер плацу.

Ишаран рупама од бајонета пограничних чувара, скупља прашину у овом складишту, а не у неком музеју, као што би се можда очекивало. Флајшера, који је тада студирао пословну администрацију, привукао је значај историјског тренутка, али и предузетнички дух, да купи ове делове Берлинског зида те 1990. године.

„Отпутовао сам у Јапан убрзо по паду Зида и понео са собом неколико ситнијих делова које је фотографисао свако са ким сам се тамо сусрео. Неколицина пословних људи које сам упознао охрабрили су ме да бих могао добро да зарадим уколико пронађем неколико неоштећених делова и пребацим их у Јапан“, присећа се Флајшер.

По повратку, обратио се компанији „Лимекс“, за коју тврди да ју је основала источнонемачка тајна полиција Штази, да распрода 155 километара бетонских блокова, заједно са стражарским кулама и осталим деловима утврђења. Испрва су били изненађени његовим интересовањем, али нису пропустили прилику да зараде.

„Дали су ми пластичну фасциклу препуну фотографија блокова поређених без икаквог реда и ненумерисаних, али сам успео да пронађем та четири комада која су била један до другог. Тражили су ми 350.000 немачких марака за њих“, додаје Флајшер. На крају су се изгледа нашли на петоцифреној суми, коју садашњи власник ипак не жели да открије.

„Позајмио сам нешто новца, између осталог и од оца који је био професор историје и који је пре свега ценио њихову симболичку вредност“, каже Флајшер.

Договор са Јапанцима је пропао. Покушај продаје аукцијској кући из Монака је такође пропао, Флајшер верује, зато што је коинцидирао са нападом неонациста на јеврејско гробље. Више музеја и заљубљеника у Зид су га такође, одбили.

„Нисам могао да их продам због кукастог крста. Да је био графит Микија Мауса, била би сасвим друга прича. Било би мање компликовано и мање контроверзно“, сматра Флајшер.

Иначе, више од 426 делова Берлинског зида налази се у педесетак земаља широм света, највише у Европи и Северној Америци.

Интересовање за Зид је убрзо почело да слаби, посебно када је избио рат у Југославији и бацио у сенку еуфорију која се ширила Европом због пада комунистичких режима од Пољске до Бугарске. Тако су бетонски блокови доспели у складиште.

„Мислио сам да би било паметно да сачекам десету годишњицу и допустим да се слегне историјска прича пре но што поново окушам срећу“, наводи Флајшер. Као промишљен послован човек, успео је да се одупре и изазову да разбије своје артефакте на хиљаде ситнијих комада, који се и дан данас могу купити у берлинским сувенирницама или преко интернета, често и уз потврду о аутентичности, по цени од 50 евра по комаду. „Од почетка сам био одлучан да ови чврсти сведоци историје који су први извађени из Берлинског зида, морају остати заједно и нетакнути“, инсистира Флајшер.

Пошто је на крају одустао од продаје ових драгоцених остатака прошлости, код Флајшера се пробудило интересовање за историју. Успео је да направи изненађујуће верну реплику у природној величини од стиропора, сада већ изгубљеног блока на коме је био графит са српом и чекићем и пронео га на крову свог аутомобила кроз више од двадесет земаља. У свом фото-пројекту сликао га је испред Ајфелове куле, затим како изазива осмехе у деловима Украјине разорене ратом, па и поред споменика Малој сирени у Копенхагену. Порука овог самопрокламованог „Зидног активисте“ (Maueraktivist) је да „Људски поступци могу све да промене“, алудирајући на мирну народну револуцију из 1989. године.

Планира да своју реплику пусти да плута Медитераном у знак протеста због бројних страдања миграната, али и да га однесе у Северну Ирску усред брегзитовских настојања да се тамо поново успостави граница.

Још увек није одустао од покушаја да негде поново постави аутентичне делове зида, што је могуће ближе месту на којем су првобитно стајали, пошто има врло прецизне координате. Ту се сада налазе уобичајене пословне зграде од бетона и стакла карактеристичне за новоградњу која је у протекле три деценије цветала дуж линије некадашњег Зида. Власник зграде шпанске грађевинске фирме са седиштем у Луксембургу није одговорио на његове позиве да се састану и дискутују о могућности да се ти делови некако изложе као важни симболи европске подељености.

Флајшер се сећа и тога како је отишао са журке када је на телевизији видео да је отворена источнонемачка граница. Тада двадесетчетворогодишњак, Флајшер се попео на стуб на мосту у северном Берлину и посматрао сатима колону „трабанта“ који хрле преко моста и прелазе на Запад.

„Тада сам помислио како сам имао среће што сам Западни Немац и што сам се нашао са 'праве' стране границе, док су ови људи на комунистичком истоку патили, и на неки начин били кажњавани за злочине које је починила нацистичка Немачка, током деценија подела и заробљеништва. Сада су коначно били слободни“, каже Флајшер на крају разговора.