Хоће ли 2016. бити година светских лидерки?

Немачку канцеларку Ангелу Меркел већ неко време називају најмоћнијом женом Европе, Британија је јуче добила прву жену премијера још од Маргарет Тачер - Терезу Меј, а и САД би на председничким изборима крајем године могле да добију прву жену председника - Хилари Клинтон, наводи Ројтерс.

Уколико највероватнији кандидат Републиканаца за председника САД Доналд Трамп у кратко време не добије значајније на популарности, Клинтонова би могла да задржи актуелну предност у трци за Белу кућу, која према анкетама износи чак 11 процентних поена.

Конзервативка Тереза Меј, која је јуче преузела функцију премијера Британије од Дејвида Камерона, била би, да Британци нису одлучили на референдуму 23. јуна да подрже Брегзит, на челу пете по величини светске привреде, али је после референдума дошло до суноврата фунте па је Британија пала на шесто место, иза Француске.

Кад је реч о британској опозиционој Лабуристичкој странци, фаворит да замени непопуларног председника Џеремија Корбина је опет жена, Анђела Игл.

Упркос раширеном незадовољству либералима у британској јавности, Игл је једина исказала спремност да стане на чело те посрнуле странке, а пошто Корбин није вољан да оде са места председника, предстоји им оштра борба.

Поменуте даме су испливале на површину до сада најбруталније борбе за власт у британској политици, а ниједна од њих се није нашла на месту на којем се сад налази само да би се формално испунили захтеви за већим учешћем жена у полицити, оцењује Ројтерс.

После референдума 23. јуна, на којем је већина Британаца подржала Брегзит, читава једна генерација британских мушких политичара је пала у великом стилу, а једино су жене остале на ногама, наводи британска агенција.

Међутим, бивша министарка унутрашњих послова Тереза Меј могла би да подели британску јавност једнако као што је у своје време чинила прва жена на челу владе те земље Маргарет Тачер.

Док је била министарка, Меј је изазивала контроверзе својим оштрим ставом према мигрантима, а недавно је шокирала чак и задрте присталице Брегзита изјавом да држављанима ЕУ који тренутно живе у Британији не би требало да се дозволи да остану.

Чак и њени критичари признају да Терезу Меј, због њеног чврстог става, није тешко замислити на челу светске дипломатије.

САД можда никад нису имале жену за председника, али је исти случај и са Француском, Кином и Русијом, преостале три од шест највећих светских привреда.

Лидери тих земаља, Владимир Путин, Франсоа Оланд и Си Ђинпинг би ускоро могли да се нађу у друштву Меј, Меркелове и вероватно Клинтонове, наводи Ројтерс.

Постигнућа тих жена су још упечатљивија с обзиром на то колико су жене слабо заступљене у политици њихових земаља. У Немачкој тако жене чине 37 одсто посланика Бундестага, у Уједињеном Краљевству тај проценат износи 29 одсто, а у САД тек 19 одсто.

Кад је реч о женама председницама или премијеркама, на том пољу су се више од великих светских привреда исказале мање земље и оне у развоју.

Шри Ланка је 1960. године избором Сиримаво Бандаранаике за премијера постала прва земља у свету која има жену за председника владе.

Голда Меир је 1969. године постала премијерка Израела, а Исабел Перон је 1974. године постала председница Аргентине и прва жена председник у свету.

Између осталих, жене на челу земље или владе су имале и Индија, Пакистан, Бангладеш, Либерија, Турска, Бурунди, Централноафричка Република, Монголија и Хаити. Неке од њих су биле ћерке или жене претходних председника или премијера, али многе нису.

У више случајева су женски лидери, попут Беназир Буто из Пакистана и британске премијерке Маргарет Тачер, постале политичке иконе.

Женске лидере не би требало да дефинише само пол и то ни није тако, а припадност женском полу обично и није наинтересантнија ствар код њих.

Оне и не желе да их представљају првенствено као жене, наводи Ројтерс и подсећа да је Хилари Клинтон на конференцији Уједињених нација о људским правима у Пекингу рекла да су људска права истовремено и женска права, а женска права истовремено и људска права.

Иако одабир жена на највише позиције у земљи утиче и на реалистичне тежње других жена на свим нивоима у земљи, као и начин на који мушкарци виде политику и моћ, то има и своја ограничења.

Као што и избор Барака Обаме за председника САД није уопште утицао на то да Афроамериканци имају мање шансе да буду ухапшени, осуђени на затвор или убијени од стране полицајаца, тако ни женски лидери у јужној Азији нису успеле да зауставе широко распрострањено сексуално злостављање жена у својим земљама, оцењује агенција.

Иронично је да број жена лидера у свету заправо пада, па према подацима сајта "Жене лидери", тренутно у свету има само 24 жене на највишим позицијама.

То је најнижи број у последњих неколико година, а укључује и жене на челу монархија које углавном имају само церемонијалну улогу, попут британске краљице Елизабете Друге и данске краљице Маргарете.

Ипак, са Меркеловом на челу Немачке и Меј на челу Британије, док је Клинтонова фаворит за победу на председничким изборима у САД у новембру, 2016. година би могла да буде упамћена као до сада најважнија "година жена".