Куповина "несврстаних" у Азији

Јапански премијер Шинзо Абе у четвртак је објавио да ће његова држава издвојити чак 110 милијарди долара за кредитирање инфраструктурних пројеката широм Азије у наредних пет година.

То је одговор Токија на успешну међународну кампању Пекинга, који тренутно приводи крају формирање нове инвестиционе банке која ће под кинеским вођством улагати у инфраструктуру на азијском континенту и чији ће почетни капитал износити 100 милијарди долара.

Две земље тако су, практично, ушле у једну врсту велике финaнсијске трке за економски и политички утицај на континенту, која ће се одвијати паралелно са све извеснијом трком у наоружању.

Наиме, Народна Република Кина недавно је покренула иницијативу за оснивање Азијске банке за инвестиције како би кредитирање привредних пројеката на азијском континенту ослободила од финансијског монопола Запада и Јапана, који се војнополитички сврстава уз Запад.

Та банка би требало да буде званично утемељена касније у току ове године, а њен главни деоничар, са око 50 милијарди долара, биће Пекинг. Банка ће азијским државама бити добродошла алтернатива за Међународни монетарни фонд, Светску банку и Азијску банку за развој, којима доминирају амерички, западноевропски и јапански капитал.

Позиву најмногољудније земље света да у трезор нове банке положе почетни капитал одазвало се чак 56 земаља, међу којима и вишедеценијски савезници САД попут Велике Британије, Немачке, Француске и Јужне Кореје, упркос настојању Вашингтона да их од тога одговори.

Узбуна у Вашингону и Токију

Економски пребег старих америчких савезника у финансијски блок који предводи Кина, највећи спољнотрговински партнер већине тих земаља и у глобалним размерама све важнији инвеститор и поверилац, чини се, изазвао је узбуну у Вашингтону и, нарочито, Токију, чији се економски престо највећег азијског инвеститора и даваоца кредита љуља последњих десетак година.

Зато је јапански премијер Абе ове недеље објавио да ће његова држава кроз своје органе и Азијску банку за развој, у којој највећу моћ одлучивања имају јапански и амерички капитал, уложити читавих 110 милијарди долара у изградњу пруга, друмова, водовода, брана, нафтних терминала и друге вредне инфраструктуре у Азији.

Немогуће је отети се утиску да су се Јапанци одлучили да пошаљу симболичну поруку свом великом суседу и читавом свету тако што су на азијски сто ставили џак новца који је за десет милијарди тежи од оног који заједнички нуде земље оснивачи нове инвестиционе банке чији је покровитељ Кина.

Јапанске власти тврде да ће њихов новац бити додељиван у складу са досадашњом добром праксом, односно, уз инсистирање на очувању животне средине и другим високим стандардима, као што су квалитет планирања и организације и транспарентност у трошењу новца.

Њихов циљ је да на тај начин направе приметну разлику у квалитету развоја инфраструктуре на континенту у односу на Кину и тако сачувају престиж који ужива Јапан.

Ипак, неће бити изненађење, ако у оштрој трци са Пекингом за наклоност азијских земаља у развоју, досадашњи строги услови за добијање средстава које су постављала Азијска банка за развој, буду осетно ублажени и њиховим владама буде дозвољено да из новог јапанског џака захвате дубоко, чак иако нису добро засукале рукаве.

Милијардерски "стонотениски меч" у Азији

Ових дана у Азији тако је у току прави милијардерски пинг-понг меч између Кине са једне, и САД и Јапана, са друге стране, у којем такмичари фантастичном брзином размењују ударце.

Покретање Азијске банке за инвестиције у инфраструктуру (АИИБ) је потез кинеског руководства који, наравно, за циљ има и јачање сопственог економског и политичког утицаја на континенту.

Овај потез, међутим, суштински представља покушај да се пробије западњачки монопол у међународним финансијама, односно створи алтернатива поверилачким институцијама попут ММФ-а и Светске банке.

АИИБ је и одговор на америчку иницијативу за потписивање Транспацифичког партнерства (ТПП), итернационалног споразума о слободној трговини између земаља које излазе на обале Тихог океана, о којем се преговара протеклих неколико година а који искључује Кину и Русију, упркос њиховој економској важности и географској припадности том региону.

ТПП има за циљ не само да подстакне трговину и допринесе економском расту у државама потписницама, већ и да мање економије на ободу Пацифика економски и политички веже за САД. Он, међутим, још увек није потписан, јер га и у САД и Јапану, као и у неким другим земљама, коче протести појединих сегмената локалне привреде који су незадовољни драстичним смањивањем царина и квота за увоз.

Може се, дакле, сматрати да су прво Сједињене Америчке Државе сервирале лоптицу Кини почевши пре неколико година рад на њеној економској и политичкој изолацији кроз Транспацифичко партнерство. На то Пекинг је узвратио иницијативом за оснивање АИИБ и, привукавши традиционалне америчке савезнике, преокренуо резултат у своју корист, одневши први сет у интерконтиненталној борби за економски и политички примат у којој је најжешће бојиште Азија.

Утисак о тријумфу Кине појачава чињеница да је прошле године, као још једна алтернатива ММФ-у и Светској банци, под називом "Нова развојна банка" формирана и инвестициона банка земаља групе БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка), чије ће седиште бити у кинеском граду Шангају и у којој ће, за разлику од поменутих међународних финансијских институција којима доминира амерички капитал, сви оснивачи бити равноправни приликом гласања, без обзира на величину капитала које су уложили.

У другом сету финансијског меча економских дивова, где се надметање врши у стотинама милијарди долара, на страни САД се, међутим, пре неколико дана укључио Јапан објавивши свој примамљиви новчани пакет за инвестиције у инфраструктуру. Тако сада на једној страни азијског геополитичког стола у игри куповине утицаја и оданости игра дубл.

Готово истовремено, међутим, кинески премијер Ли Кећанг је прошле недеље са индијским колегом Нарендра Модијем у Пекингу, упркос вишедеценијском трвењу између те две најмногољудније државе планете око територија на Хималајима и кинеске подршке Пакистану, потписао пакет споразума о трговини и инвестицијама вредан преко 20 милијарди долара.

Такође, овог викенда медији у Азији јављају и да је индијски финансијски стручњак изабран за првог шефа поменуте банке БРИКС земаља, у којима живи више од три милијарде људи или 41 проценат светске популације.

Тако Пекинг сада, кроз јачање банке БРИКС земаља и чвршће економско повезивање са Индијом, коју САД последњих година настоје да привуку у свој војнополитички савез усмерен на зауздавање Кине, парира америчко-јапанском дублу у мечу за придобијање наклоности земаља које се још увек нису у потпуности сврстале на неку од страна у све изразитијој блоковској подели на азијском континенту и шире.

У том мечу, од када је Кина око себе успешно окупила 56 земаља у новој азијској банци коју предводи и својим дипломатским ангажманом и капиталом, темпо нагло расте.

САД и Јапан тако сада настоје и да убрзају процес ратификације ТПП споразума у својим парламентима и тако предухитре Кину у трци великих сила која за циљ има профит и везивање тржишта мањих земаља за себе.

Куда иде регион који је локомотива економског развоја света?

Остаје да се види да ли ће Пекинг на потез Токија, којим он настоји да очува свој статус највећег кредитора и инвеститора Азије, одговорити увећањем оснивачког капитала АИИБ и убрзавањем спровођења своје иницијативе за интегрисање тржишта земаља у такозваном "Појасу свиле", пространству који обухвата читав азијски и добар део европског континента.

Биће интересантно пратити даљи ток милијардерског стонотениског меча у Азији: колико ће он потрајати, ко ће у њему највише профитирати и да ли ће политички мотивисани такмичари са обе стране стола запасти у вихор мегаломаније и претераним, нерезонским упумпавањем новца у неисплативе пројекте и неликвидне државе сами себе озбиљно осакатити.

Многе сиромашне азијске земље могле би да вештим маневрисањем извуку доста користи од разметања богатих новцем. Оне на тржишту које су својим међусобном геостратешким сучељавањем успоставиле САД и Кина, где се новцем купује утицај и лојалност, сада могу да повисе сопствену вредност играјући на обе карте истовремено.

Све је добро док год се жестока борба за економски и политички утицај своди на игру удварања у којој се могућим невестама нуди велики мираз, односно, док год велике силе мање и слабије земље засипају поклонима, а не оловом.

Проблем је, међутим, то што се упоредо са финансијским надметањем, у стратешки нарочито битном делу Азије где живи преко две милијарде људи и где се одвија више од трећине укупне светске трговине, Источном и Јужном кинеском мору, одвија и борба за ресурсе и територије кроз све интензивније надметање у војној моћи.