Тајне службе, журка на мајмуновом рамену

Од прошле недеље немачке политичке кругове потреса нови талас шпијунске афере о размерама сарадње, кооперације и послушности националне информативне службе БНД, према прекоокеанском партнеру НСА.

Афера је нова само у смислу да је најновија, будући да се њени елементи неуморно вуку још од лета пре две године. Тада је "звиждач" и бивши радник НСА Едвард Сноуден открио свету размере илегалне радозналости америчке информативне службе.

У фебруару ове године, немачки Парламентарни одбор за контролу тајних служби дошао је до информације о постојању "црних листа", телефонских и компјутерских ИП адреса. Немачки БНД одбија да спроводи такву проверу, иако га је амерички НСА замолио да то чини.

На видело је изашло, иако није службено потврђено, да те листе садрже 40-42.000 такозваних "селектора" – адреса, имена и е-одредница – који су Американцима интересантни, али код којих они не могу рачунати на немачку кооперацију.

БНД филтрира америчке "селекторе"?

Ако се некоме учини да је то много, или да европатриотизам немачке обавештајне заједнице достиже ниво антиамеричке револуције, треба споменути следеће: и дан-данас се у тражилице немачких електронских токова података на захтев НСА уписује око 800.000 "селектора" дневно. Према томе, четрдесет хиљада би било само оно што је Американцима одбијено у последњих десет година.

Суочен са упорношћу парламентарног одбора, шеф БНД-а Герхард Шиндлер је средином марта обавестио немачку владу о постојању тих листа. Његова служба је одбијала да прекоокеанским партнерима испуни неке, с европског становишта, "неморалне" жеље.

Битно је, за најновију туру шпијунске афере, споменути и кога је то Шиндлер обавестио кад се каже да је "обавестио владу".

Кад шеф БНД-а (служба у директној ингеренцији државне егзекутиве) жели, односно мора, о нечему да информише Канзлерамт/владу, он не одлази код канцелара него код државног секретара и шефа владине канцеларије.

Тренутно је формацијски главни координатор за сарадњу између министарстава Петер Алтмајер.

Средином априла је министар полиције Томас де Мезјер гостовао, не на властиту жељу, у Парламентарном одбору за контролу тајних служби и изјавио како "није знао о било каквим покушајима НСА или других америчких служби за спровођење индустријске шпијунаже преко немачког БНД-а".

На то је Алтмајер, пре десет дана, сазвао састанак шефова опозиције већ споменутог Парламентарног одбора за контролу тајних служби и Истражне парламентарне комисије за деловање НСА.

Међутим, шефа БНД-а Шиндлер није био позван, јер га Алтмајер третира као персону нон грата.

Шиндлер крив јер је лагао владу? Влада није знала? Мангупи у нашим редовима? Ма није ваљда, коментаришу немачки медији – а ситуација је толико вероватна, колико и могућност да Јанис Варуфакис у Бриселу буде проглашен за најбољег сарадника месеца!

И није реч о томе да НСА као главни силеџија у разреду краде ужину послушном ђачету БНД-а.

"Савесни" БНД ухваћен је ових дана у још једној недоличној причи, док је, наводно мимо знања владе, планирао операцију под кодом "Мајмуново раме", где би се са британском тајном службом GCHQ размењивали "подаци за технологију".

Јавни координатори тајних информација

Али, натраг ка главној теми, односима НСА–БНД. Проблем је у томе да је шеф БНД-а до децембра 2011. био Ернст Урлау. Он је већ два пута обавештавао главне владине координаторе о "црним листама" на којима су набројане све сумњиве жеље НСА.

Године 2008. на функцији главног владиног координатора налазио се садашњи министар полиције Томас де Мезјер, а 2010. Роналд Пофала. Обојица су чланови ЦДУ.

Оба пута савесни БНД је ишао координаторима на ноге и директно их информисао како "селектори" америчких партнера опасно миришу на индустријску и политичку шпијунажу против европских интереса.

Канцеларка Меркел је на власти од 2005. године, а тренутно води трећи кабинет. Стога, "најновија криза БНД-а у ствари је криза канцеларке Меркел", коментарише Шпигл.

"Сада је време да се та ситуација потпуно рашчисти", изјавила је канцеларка прошле недеље. Али, рашчистити шта?, пита се јавност.

Ако влада у јасном персоналном континуитету већ најмање седам година поуздано зна да НСА не шпијунира само са Европом већ и против ње, шта је ту ново? Или, колико пута треба једну владу обавестити да би признала да је обавештена?

За разлику од Шпигла, Билда и ФАЗ-а, који акценат стављају на моралну страну читаве афере, Велт је далеко ближе реалности. Тврди да је јавност више иритирана комуникативним хаосом него (старом, непобитном) чињеницом да НСА држи свет у шаци, док Руси држе Сноудена у Москви.

Ту су Немци практични: против комуникативног хаоса у принципу има лека. Али против технички и финансијски свемоћне тајне службе под ингеренцијом, чак је проблематично рећи под контролом, параноично агирајуће суперсиле – тешко.

Да ли је "влада не говори истину" исто што и "влада лаже"?

Према широкој политичкој пракси, владе смеју да не говоре истину док их не ухвате да лажу. Свако ко је професионално или егзистенцијално натеран да се задржава у близини политике и политичара, схватиће ту танану разлику.

Она је у вези са границом пристојности и здравог разума просечног, интелектуалног коефицијента једног бирачког тела.

Да ли, у конкретном случају, немачка влада само "није говорила истину" или је "лагала", видеће се по последицама у наредних неколико недеља.

Ако се Шиндлер примора на оставку, онда је "жртвено јагње" пронађено и иде се на прву варијанту. Ако опозиција и јавност крену директно на Де Мезјера, или чак и изнад њега, онда на другу.

Сигурно да има нечег бизарног у томе: шефа најмоћније немачке тајне службе, једине која по закону има право да оперише ван националних граница, назвати "јагњетом" за спас образа Ангеле Меркел.

То само показује како демократски стандарди модерне Европе падају све ниже у процеп сумњиве политичке праксе.

"Штета може само да расте", коментарише Шпигл, називајући најновију аферу "тестом о стању демократије у Немачкој".

Као главни оперативни проблем – политички, а не шпијунски оперативан – медији доживљавају "минијатурне димензије" опозиције. Социјалдемократе, чија је лојалност подељена између два табора, тренутно располажу "моралном чврстином стола на расклапање".

"Једина добра ствар најновије афере је у томе да се коначно у широј јавности схватају све размере упозорења и открића Едварда Сноудена. Више није реч о срамним поступцима НСА, већ о срамним поступцима немачких служби. И њихове шефице!", закључује Шпигл.

Кратак временски оквир шпијунске афере

Као оператор прислушне станице у баварском Бад Ајблингу, амерички НСА је најпре планирао њено затварање. Онда је 2002, у склопу шире међународне коалиције за борбу против тероризма, само препустио немачком БНД-у и преко посебног меморандума осигурао сарадњу Немаца.

БНД је био у обавези да америчким партнерима испоручи део обавештајних података који се тичу антитероризма, борбе против кријумчарења оружја и организованог криминала. Простор надзора су оригинално била кризна подручја у Африци, Азији, Блиском и Средњем истоку, у сваком случају – не Европа. У ту сврху су Немцима дати филтери, такозвани "селектори", адресе и одреднице на које је требало обратити пажњу.

Бад Ајблинг је почео са радом под новом управом 2004. године, а главни владин координатор био је Франк Валтер Штајнмајер.

Експлозивни карактер трансатлантског договора из 2002. почео је, са становишта БНД-а, да се показује на два плана. Најпре, то што је изворно хтео, НСА је могао да добије и без немачке помоћи: значи хтело се нешто друго.

Затим, неки "селектори" су сасвим јасно пуцали на европске циљеве: ЕАДС и Еврокоптер (данас концерн Ербас, после британског система БАЕ други по величини произвођач оружја у Европи), Европску комисију у Бриселу, француску председничку палату у Паризу, аустријску Службу за заштиту уставног поретка, и тако до 42.000 одредница које су оперативци БНД-а унели у своје "црне листе" и пријавили влади – или нису.

У јесен 2013. постало је јасно да је НСА прислушкивао и мобилни телефон Ангеле Меркел, па је канцеларка ушла у историју кратких фраза дугог памћења изјавом: "Шпијунирање међу пријатељима – то никако не иде!"

Та изјава јој се од прошле недеље враћа као бумеранг, између осталог и од председника Европске комисије – Јункера.