Страх Балтика од московске "паклене поморанџе"

Један од изборних ТВ спотова показује естонског премијера Тавија Ројваса како деци школског узраста објашњава политички проблем Талина: Естонија је "зрно грашка", које је на своју несрећу израсло у непосредној близини "зле поморанџе" Русије. Ствари не изгледају добро по ситни грашак, али како је грашак у међувремену развио завидне социјалне компетенције, спријатељио се са "великом лубеницом" Америком и другим околним воћем и поврћем, не мора се бринути да ће бити згњечен.

Преносећи ту информацију, медији немачког говорног подручја то чине у емотивно неутралном тону, оном истом који користе да би се пренели основни изборни факти, у смислу – бирачко тело скоро милион, 101 парламентарни мандат, тренутно на власти коалиција левог центра реформиста и социјалдемократа, главна опозициона снага умерено проруска Партија центра.

Емотивно неутрално овде значи да се нико не смеје естонском премијеру због његових метафора на нивоу "Улице Сезам", нико не прави вицеве на тему његове младости (рођен 1979. године, Ројвас је најмлађи премијер у ЕУ), нико да би споменуо Андерсенову "Принцезу на зрну грашка". Чак се и старије колеге уздржавају од референци на литерарни хит из седамдесетих година "Fruits & Vegetables" (еротска поезија) америчке ауторке Ерике Џонг.

Поређења ради: да било који актуелни политичар са, по преовлађујућем европском мишљењу, ирационално атестираних простора бивше Југославије заснује или само зачини своју изборну кампању на баштованској номенклатури за бирачки подмладак, смејали би му се сви овдашњи медији, пре свега аустријски, који негују фину традицију националног "шме-хумора", у коме се ситни пакосни коментари пласирају кроз наоко пријатељске формулације.

Зашто се нико не шали на рачун Балтика, зашто нико не коментарише кад Литванија издаје грађанству службени приручник за хибридни рат ("Пуцњи испод ваших прозора нису крај света!"); кад Естонија разматра благодети и ризике малог "грашка" у социјалним играма са "поморанџом" и "лубеницом", или кад Летонија превентивно откаже музички спектакл "Нови талас" у туристичкој Јурмали на Источном мору, само зато што се боји да се неки гости можда не би вратили у Русију.

"Воће и поврће" у стакленој башти НАТО-алијансе

Прошле недеље, НАТО је под америчким, британским, шпанским и холандским заставама одржавао маневре у естонској Нарви (градско становништво: 95 одсто Руса), само неколико стотина метара од руске границе. Руси тренутно одржавају војне вежбе на граничном потезу према Летонији и Естонији. Два дана раније, Рига се жалила због присуства руских подморница у интернационалним водама близу своје обале. Статистика се може водити и даље – што досаднија, тим опаснија.

НАТО провоцира Русију? Дефинитивно. Русија провоцира НАТО? Из све снаге и сад већ без имало хумора. Ко је први почео? О томе постоје две школе миљења, обе једнако непопустљиве. Вероватно су обе у праву.

Будући да ту имамо посла са ситуацијом у високом степену непрозирном, како би било да нам то Ројвас објасни, за промену не с "воћем и поврћем", већ сад са птицама и пчелама. Или на примеру цвећа – и она поседују дидактички потенцијал за расветљавање политичких дубиоза. Сетимо се на пример чувеног Крлежиног стиха "Ни међу цвећем нема правде".

Позивајући се на руски опозициони лист Новаја газета, западни медији преносе наводну тајну информацију да је Москва још пре фебруара прошле године, сажето речено, потхрањивала украјинску кризу да би вратила Крим.

Аустријски Пресе чак иде корак даље и тврди да је редакција "још пре пет година" била у поседу "тајног документа" о догађајима из 2008, у коме тадашњи руски амбасадор у Украјини Черномирдин препричава свој разговор са тадашњом премијерком Јулијом Тимошенко и обавештава је да "нити садашњи председник Путин, ни његов наследник Медведев неће толерисати улазак Украјине у НАТО".

Прво, да ли је Европи заиста био потребан тајни "штапски документ" да би знала да Москва ни по коју цену неће толерисати украјинско одустајање од наранџине дијете и прелазак на режим лубенице? Украјина је тада и буквално била на "наранџастом" менију: Јушченко и Тимошенкова су били политички лидери израсли из "Наранџасте револуције" 2004.

Друго, шта каже Јулија Тимошенко данас? Пресе цитира њену портпаролку Наталију Лисову, која пре два дана изјављује да Черномирдин никада тако нешто, поготову не експлицитно, није рекао у разговору с Тимошенковом.

Чак и под претпоставком да су сви ти документи аутентични, они не доказују ништа друго осим да је Москва месецима, вероватно и годинама, пре избијања украјинске кризе 2013. имала план Б у случају да ствари, с њене стране воћњака, крену лоше. Никада нико није тврдио да у Москви седи група извиђача коју је изненадило приближавање олује!

Цитирање докумената по којима је Кремљ прижељкивао гужву да би добио повод за враћање Крима, само демонстрира европску фрустрацију над чињеницом да је Унија у одлучујућим данима прошле зиме направила лош потез, забила себи аутогол и сад кажњава Москву због тога.

Црноморске "наранџе" против поларних "лубеница" – за сада нерешено

Ако прихватимо логику да је Русија годинама и у тајности чекала ситуацију која би јој омогућила повратак Крима – зашто се сад Балтик одједном тако уплашио да би Москва у њиховом случају директно прешла на план Б и без изговора или конкретне провокације послала окупационе снаге на територију балтичких држава?

Литванија, Летонија и Естонија су чланице НАТО-савеза већ дуже од деценије. Литванија сада поново уводи војну обавезу (укинуту 2008), објашњавајући то директном војном опасности која јој прети из Москве. Естонија је никада није укидала. Летонија ју је укинула 2007, али сада се поново води дебата о њеном враћању.

Амерички председник је прошлог лета гостовао у балтичким земљама, како би им лично потврдио да стоје под заштитом клаузуле НАТО-а о међусобној помоћи (члан 5 повеље НАТО-а). Пала је и покоја критика: само Естонија издваја тражених два одсто бруто националног дохотка за војне потребе. Летонија, напротив, 1,7 одсто, а Литванија тек нешто више од један одсто, ситуација која се сада, под притиском догађаја, полако мења навише.

То су све војни плусеви које Балтик поседује у односу на одвраћање евентуалних московских амбиција. Зашто се онда плаши да би Москва себи допустила тако директно нелогичан чин и, да се још једном послужимо Ројвасовим јестивим метафорама, кренула у воћњак и повртњак НАТО-а?

Једини смислени одговор који објашњава балтички страх је не толико присуство руске мањине, већ начин на који балтичке земље, пре свега Летонија и Естонија, третирају своје руске мањине: начин на који се односе према њиховом држављанству, политици запошљавања или питањима језика и културе, чак до мере која повремено захтева интервенције организације Амнести интернешенел или Европског суда за људска права.

Литванија (три милиона становника) је мање погођена тим "ризичним потенцијалом", јер руска (5,4 одсто становништва) није чак ни најбројнија мањина – Пољака има више.

Али у Летонији, која тренутно председава Европској унији, живи 27 одсто Руса (1989. било их је 34 одсто). Уз то, у земљи од два милиона становника скоро две петине не припада етничким Летонцима. Већина њих, чак и ако нису Руси, користи руски као матерњи. Од тих, условно речено 400.000 "странаца", њих више од пола (260.000 Руса) нема летонско држављанство, зато што су се, било они, било њихови родитељи, доселили после 1940, границе коју је поставио закон као услов за добијање летонског држављанства.

Естонија представља још проблематичнији случај. Она је најмања (1,3 милиона становника), али економски најјача у балтичком тролисту, уз истовремено присуство 45 одсто неестонског становништва, од тога највећи део Руса (око 300.000, половина без држављанства), или, као и у случају Риге, оних којима је матерњи језик – руски.

Економски, Руси у Естонији живе лошије, имају ниже образовање, добијају лошије плаћене послове, а и друштвено стоје под стигмом "неприлагодљивих" друштвених група.

Питање које мучи Вилњус, Ригу и Талин је – ако они наставе, или чак пооштре политику маргинализације тих социјалних група, колико далеко је Москва спремна да иде не би ли их у томе спречила?

Балтик неће попустити све док на то питање не добије недвосмислен одговор: Вилњус, Рига и Талин ће очито бити спремни да верују Обами тек онда кад их Москва нападне.

Проблем је, међутим, да се у терминолошкој типологији којом се на Балтику описује страх од непредвидивог руског потеза, наглашено користе референтне везе са необавезујућим феноменима популарне културе.

Док је ствар између Русије, Европе и Украјине углавном јасна, јер се ту од почетка користи ратнички језик без стилског улепшавања, балтички дискурс о "пакленој поморанџи" Русији протиче у атмосферичном сакупљању гомиле културолошких и колективнопсихолошких референци, које у крајњем ефекту имају један сасвим практичан циљ: да с Балтика скину сваку одговорност за даље заоштравање европских односа с Русијом.