Корејскa криза, претња за светску економију

Северна Кореја објавила је у понедељак затварање индустријске зоне Кесонг у којој су чак 123 јужнокорејске фирме отвориле 53.000 радних места за севернокорејске грађане.  Овај индустријски комплекс који се налази непосредно уз демаркациону зону која раздваја две кореанске државе годишње је доносио између 500 милиона и 2 милијарде долара прихода сиромашној севернокорејској држави и представља кичму њене слабе економије.

Овај, економски гледано, самоубилачки потез није једини који је влада ДНР Кореје починила од доласка на власт младог Ким Џонг Уна, трећег владара у комунистичкој династији ове источноазијске државе. Наиме, пред лансирање балистичке ракете далеког домета која је у децембру понела у орбиту мали сателит, Ким Џонг Ун је одбио већи пакет помоћи који је био условљен суздржавањем од балистичких тестова и нуклеарних проба.

Чињеница да је Северна Кореја одбила више десетина хиљада тона хране, и одрекла се буџетских прихода из индустријске зоне Кесонг у условима када јој се замрзавају рачуни у иностранству и стеже обруч санкција на мору али и на копну према Кини, где се сада врше стриктније контроле протока људи и робе, изазива велику забринутост у источној Азији. Ово стога што, упозоравају аналитичари, севернокорејски режим у тренуцима војно-политичке напетости у прошлости није повлачио потезе који би могли да доведу његов сопствени опстанак у питање. 

Стратегија претњи за економомски опстанак       

Севернокорејско руководство већ деценијама спроводи стратегију жестоке реторике и војних претњи, уз понеки мањи срачунати инцидент, са циљем да изнуди уступке међународне заједнице као што је помоћ у храни или ублажавање економских санкција.

Мада су честе објаве о поништавању примирја које је успостављено по завршетку Корејског рата и претње о нуклеарном разарању саме по себи опасни и неразумни потези, за време владе Ким Ил Џонга могао се видети извесни рационални образац по којем Северна Кореја најпре припрети оружаним сукобом и развијањем балистичког и нуклеарног оружја и тиме направи себи известан преговарачки простор, и када кроз те преговоре изнуди одређену добит као накнаду за своје "великодушно" уздржавање од ратног конфликта, она сама учини неки потез усмерен на попуштање тензија.

Тако је у прошлости контроверзни севернокорејски лидер Ким Ил Џонг знао да заустави изградњу нуклеарних реактора по добијању финансијске помоћи.  Отуд, мада је стари севернокорејски режим сматран тешко предвидљив и опасним, источноазијски и амерички аналитичари и политичари су углавном били уверени да тај режим нема намеру да похрли у сопствено самоуништење, те да стога неће испровоцирати сукоб већих размера или потпуно довести у питање свој економски осптанак. 

Његов син, млади Ким Џонг Ун и војно руководство окупљено око њега, међутим, повлаче потезе који угрожавају економске темеље државе и који им отежавају да из тренутне политичке затегнутости изађу релативно очуваног образа пред сопственим народом, јер су одлуке којим се драстично погоршава и онако лоши стандард становништва тешке за оправдати на било који начин, осим ратом.  

Да често претеране и патетичне севернокорејске претње овог пута можда нису празне, почињу да брину и владе и становништво у региону, па је јапанска влада јуче издала наредбу за приправност антиракетне одбране и обарање севернокорејских пројектила, док новинари бележе раст потражње за конзервисаном храном и флашираном водом у јужној Кореји, где је досада становништво мирно реаговало на бројне претње са Севера.

Тешке глобалне последице евенталног рата

Шири војни сукоб на Корејском полуострву, поред великог броја жртава и парализе моћне јужнокорејске привреде, могао би да зада велики ударац и економијама Јапана и Кине. На територији Земље излазећег Сунца стациониране су значајне америчке снаге које би сигурно учествовале у евентуалног конфликту на Корејском полуострву и биле мета севернокорејског ракетног напада, док би, сматра се, Кина вероватно била присиљена да интервенише у случају да јужнокорејске и америчке јединице продру на територију Северне Кореје.

Јапан, Кина и Јужна Кореја заједно продукују чак петину светског бруто производа, а у региону источној Азије, живи чак четвртина свог становништва планете. 

Јапан је годинама други навећи финансијер Уједињених Нација са 19% доприноса буџету те организације. По подацима из 2009., Јапан је други а Кина четврти највећи финансијера ММФ-а, а очи у Европи су упрте у Кину као једног од спасилаца презадужених држава Старог континента које су на ивици економског колапса.

У 2012. години трговинска размена између Кине и најсиромашнијег насељеног континента света Африке износила је 200 милијарди долара. Најмногољуднија земља света тамо гради путеве, болнице, и стадијуме, те отвара нове руднике.

Мада постоје критике да све присутније кинеске компаније врше експлоатацију афричких сировина и радне снаге у рудницима, односно не запошљавају локалне раднике при конструкцији грађевинских објеката чиме се умањује позитивни ефекат инвестиција, неоспорна је чињеница да ова држава доноси Црном континенту инфраструктуру која му је деценијама недостајала.

Кинеске компаније учествују у преко 600 пројеката широм континента, а кинеским улагањима треба захвалити за петину укупног економског раста у Африци, где живи 1,1 милијарда људи. Кина је прошле године најавила да ће дати нових 20 милијарди зајмова афричким државама у периоду до 2015.

Интересантно, Кина је заправо највећи финансијер Сједињених Америчких Држава будући да поседује 1.264 милијарди (1,2 билиона) долара у америчким државним обвезницама. Други по величини страни финансијер америчког буџета је Јапан са такође невероватних 1.115 милијарди долара.

Рат на Корејском полуострву додатно би напрегнуо и амерички буџет који бележи највећи дефицит у историји и гурнуо ову земљу ближе банкроту.

Кина и Јапан су највећа извозна одредишта за Аустралију чију економију покреће потражња из ове две земље за рудама као што су гвожђе и угаљ, односно за пољопривредним производима попут вуне, меса и воћа.

Аустралија, једина од индустријски развијених држава света која је наставила економски раст након Лиман шока, годишње извезе око 70 милијарди америчких долара робе у ове две земље, које апсорбују око 40 посто њеног извоза.

Стога, шири војни сукоб на Корејском полуострву који би увукао САД, Јапан и Кину изазвао би тешки ударни талас налик цунамију који би не само озбиљно уназадио економије источне Азије, већ и имао конкретне, тешке последице на економију читавог света.