Спас Самарићана у женидби

Самарићани, верска група која датира из библијских времена и убрзано нестаје, отворила је своју малу заједницу за невесте из источне Европе, у очајничком покушају да очува своју древну културу.

Пет младих жена из Русије и Украјине доселило се претходних година у самарићанско село на врху планине Геризим, како би се удале за локалне мушкарце и тако удахнуле свежи живот у заједницу која је готово уништена генетским болестима изазваним чињеницом да су се генерацијама у њој склапали бракови између сродника.

Хусни Коен, 69-годишњи старешина села, рекао је да ти бракови нису идеални, јер увек постоји ризик да новопридошли одлуче да оду, али је додао да заједница која се свела на свега 360 људи, заправо има мало избора.

"Ако је ово једино решење за наш проблем, морамо да кренемо овим путем. Самарићани немају довољно жена за удају, тако да не могу нашим младићима да кажем да се не жене и не заснивају породицу", навео је Коен.

Коен је, међутим, упозорио да уколико се новоустановљене породице не приклоне самарићанској вери и традицији, онда је будући опстанак целе заједнице у опасности.

Број Самарићана је додатно смањен одлуком десет жена из те заједнице да се последњих година удају ван ње, због чега су екскомунициране. Данас на једну Самарићанку долазе три мушкарца.

Због ограничености избора потенцијалних партнера, уобичајено је за Самарићане да се жене у оквиру својих породица, понекад чак и са првим рођакама. Као резултат тога, самарићанске бебе се рађају са многим телесним дефектима, имају генетске болести у много већем броју од просека.

Самарићани су хиљадама година живели на Светој земљи. Најпознатији су највероватније по причи о добром Самарићанину из новозаветног Јеванђеља по Луки. Њихова вера је блиска јудаизму и они дубоко поштују једну верзију Старог завета, али нису Јевреји.

У четвртом и петом веку, мислило се да је број Самарићана достигао 1,5 милиона људи, али верски прогони и тешке економске прилике у којима су живели, скоро да су их до раног 20. века десетковали.

Данас постоји 750 Самарићана, подељени у две заједнице: једна је у израелском граду Холону, недалеко од Тел Авива, а друга је близу града Наблуса, на планини Геризим, на Западној обали.

Самарићани су почели да се венчавају изван своје заједнице пре око 40 година. У већини случајева, припадници холонске заједнице венчавали су се са израелским партнерима.

Становници Геризима тек су се недавно окренули Европи, а да би упознали потенцијалне партнерке, користе се и старим и новим средствима, попут агенција за познанства и скајпа.

Но, с друге стране, жене које постану део самарићанске заједнице, морају много да се прилагођавају, од исхране, у којој им је дозвољено да једу само месо животиња које је убио самарићански свештеник, до строгих ограничења током менструалног периода, када седам дана не смеју да додирну ништа у кући, а ако мајка дође у контакт с децом, мора да их окупа пре него што их отац додирне.

После рођења детета, жена не сме са мужем да општи 40 дана ако роди дечака, а 80 дана, ако роди девојчицу. Суботом, када је дан за одмор, жене остају код куће, док се мушкарци моле у синагоги.

А да би уопште могла да се уда, то мора да одобри свештеник, а жена пре саме церемоније мора да проведе неколико месеци учећи древну Тору, самарићанску свету књигу, која се помало разликује од јеврејске Торе.

За 26-годишњу Украјинку Аљу Евдокимову, међутим, за сада је све добро. Она је напустила домовину, дошла у самарићанско село пре две године и удала се, и до сада није имала приговоре.

Но, прва која је дошла међу Самарићане, била је Украјинка Александра Краскук (28), пре 10 година. Њен муж, 50-годишњи Вада, пронашао ју је преко једне телавивске агенције за познанства, пошто није успео да се ожени ниједном Самарићанком. Вада је видео Александрину слику, и потом отпутовао у Украјину да је упозна.

Њени родитељи нису баш били пресрећни због разлике у годинама између ње и будућег мужа, али она је ипак одлучила да окуша срећу, и одсели се на Западну обалу, где и данас живи, и са Вадом има трогодишњег сина.