Турска окреће леђа Бриселу?

Почетком шездесетих година прошлог века, Турска је изразила жељу да постане чланица Европске уније, да би се данас, пола века касније, и даље налазила на истом одстојању од европског клуба. Чини се да је Анкара фрустрирана, а аустријски медији коментаришу изјаву турског премијера Ердогана "Рећи ћемо Европској унији довиђења!".

Аустријски конзервативни лист Die Presse читав је случај претворио у морални тест аустријске дневне политике и локалне јавности, при чему посебно ова друга нервозно реагује на свако спомињање "Турска у ЕУ".

Службено 2007. године започети преговори између Европске уније и Турске стављени су прошле године на лед због Никозије. Турска не признаје Кипар као чланицу Уније, што значи да теоретски не признаје ни читав корпус Европског права, такозвани acquis communautaire, што опет значи да не може у Европску унију.

У стварности је добар део европских влада, а аустријска међу првима, сасвим срећан таквим развојем ситуације, јер би у случају турске кооперације по питању Кипра морале да уђу у обрачун са власититм бирачким телима - а ту битку не могу добити, коментаришу аустријски медији.

Колико је Ердоганова изјава "ако нас неће, онда ћемо рећи ЕУ довиђења" претња, а колико рационална најава нове стратешке оријентације Турске према Шангајској групи, питају се аустријске новине.

Пре свега, турско занимање за шесточлану Шангајску групу, коју воде Кина и Русија, није ново, Турска у тој организацији од прошле године држи статус "дијалошког партнера", што није ситуација која било кога од партнера превише обавезује.

Тачно је да је платформа сарадње "Шангајске шесторице", организације која покрива четвртину светског становништва, постављена довољно широко да обухвати економска, социјална, културна и еколошка питања. Ова организација је, међутим, на првом месту сачувала свој првобитни карактер војне, безбедносне и геостратешке кооперације.

Питање је, дакле, како би Кина и Русија, које ни саме између себе нису изгладиле сва отворена геостратешка питања, реаговале на пуно чланство једне НАТО чланице, као што је Турска. Шта ако Анкара и ту чека пола века на пријем?

Према томе, Турска блефира, закључују аустријски медији, да би се одмах затим додао и контрааргумент: Чак иако се Турска само прави да је ЕУ више не занима, њено удаљавање од европског клуба свеједно може попримити властиту динамику, па би Турска, чак и без јасне намере, стварно могла да престане да моли по Бриселу.

Немачки медији се не осврћу на Ердоганову изјаву, зато што је та претња тамо стара вест. Још крајем октобра прошле године, Ердоган је Ангели Меркел поставио ултиматум - или пуноправно чланство или се Анкара окреће Истоку.

Други турски ултиматум тиче се статуса "јужног Кипра", уобичајеног термина за Кипар у турском политичком жаргону, јер за Турску то није држава и не може склапати међудржавне уговоре, па не може бити ни чланица Европске уније.

Жалећи се на кратковидост аустријске политике, дневник Die Presse се ставља на Ердоганову страну, критикујући неспособност европских политичких елита да увиде корист коју би Унија имала од уласка Турске: Анкара економски и геополитички расте, а ЕУ пада - Европа постаје слепа улица, коју ће ускоро сви избегавати.

Једини разлог због којег европске владе тако третирају моћну Турску, "која се управо спрема да у Анкари гради највећи аеродром на свету", је страх од "глупих ситних душа, које се јављају са својим коментарима, чим се у медијима објави позитиван чланак о турском чланству", коментарише Die Presse.

Неке од прозваних „глупих ситних душа" већ су послале своје коментаре и на тај коментар аустријског дневника Die Presse - "Турци не желе у ЕУ - је ли то обећање?"; "Турци кажу довиђења? Адио, аривердерћи!"; "Смемо ли да се надамо како се то обећање односи на све Турке?"

Заједно са растом турске економске моћи, чини се да се у Турској мрви и унутрашњи консензус европске оријентације, чије је темеље поставио још Ататурк пре деведесет година.

Више ни једна демонстрација турске про-западне оријентације није неупитна у домаћој јавности: Немци су то осетили почетком ове недеље, када су у Турској одржане демонстрације поводом распореда шест батерија немачких патриот-ракета према граници са Сиријом.

Уз мало воље, Европска унија би могла да понуди Турској статус "привилегованог партнерства", жали се Die Presse - зашто се то не уради, већ се пушта један моћни потенцијални платиша да клизи према Истоку?

Врло једноставно, зато што је још у октобру прошле године Ердоган рекао Ангели Меркел да привилеговано партнерство не долази у обзир - Турска преговарачка платформа циља на све или ништа.