Свет у 2012. години

САД - Барак Обама је још једном победио у највећем политичком спектаклу на свету. Први црни председник Америке, после четири не претерано убедљиве године у Белој кући, сада има шансу да истински заслужи место у историји и доведе до краја амбициозан план реформе здравственог осигурања, заузда финансијску кризу и убеди конзервативце да климатске промене нису фантазија залудних либерала. Мит Ромни је већ заборављен, а Обама се придружио Роналду Регану, Френклину Рузвелту и Двајту Ајзенхауеру на кратком списку председника који су у обе изборне трке добили подршку више од половине гласача.

Добра вест за свет је чињеница да Америка у четири прве Обамине године није почела ни један рат, као и да се у великој мери извукла из ирачког хаоса, који јој је у аманет оставила администрација млађег Буша. Авганистан је, и даље, нерешива енигма, док Бела кућа покушава да без већих ожиљака прође поред грађанског рата у Сирији и свих потреса које овај сукоб изазива на Блиском истоку.

И даље, од Обаме се очекује да у америчкој политици заузме место какво је у спорту заслужио Џеки Робинсон, који је, осим што је био први црнац у професионалном спорту, истовремено, и годинама сјајно играо за Бруклин Доџерсе. Барак Хусеин Обама је, бар за сада, само први црнац на челу Америке.

Кина - Упркос још једној години велике кризе у свету, економска моћ Кине и даље расте несмањеном брзином, па стручњаци предвиђају да ће та држава, негде за десетак или нешто мало више година, постати економски најмоћнија земља света, испред Америке, Јапана и Русије. Иако снажна, кинеска економија је седам пута мања од америчке, или три пута слабија од јапанске.

Нагли раст кинеске економије, неминовно, изазива приличан немир међу традиционалистима, који сматрају да би колапс или нагло повлачење Америке са места глобалног гаранта поретка неминовно одвео свет у хаос. Америчка способност да представља фактор трајне стабилности ионако је упитна после авантура у Ираку и на Блиском истоку, па је тешко и претпоставити шта би то Пекинг могао учинити лошије него што то, тренутно, ради Вашингтон.

Традиционално, Кина је уздржана у већини озбиљних светских криза и тек повремено, попут непрестаних сукоба у Судану, такав став промени зарад обезбеђивања извора енергената, неопходних за даљи развој индустрије. Свакако, један од кључних тестова кинеске политичке мудрости представљаће решавање спора са Јапаном око спорних острва у Источном кинеском мору.

Русија - Највећа земља на свету у 2012. години добила је новог, старог председника. Владимир Путин вратио се на чело Кремља у тренутку озбиљних тензија у односима са Западом, пре свега због улоге Москве у сиријској кризи, али и страха Вашингтона да стварање Евро-азијске економске заједнице, суштински, представља ускрснуће Совјетског Савеза.

Положај Русије промењен је и на економском плану, пошто је Кина сменила Немачку на првом месту највећег спољнотрговинског партнера Москве. Промена стратешке пажње Русије ка Азији и Пацифику, представља јасан сигнал да Европска унија, која проживљава највећу кризу од настанка, за Москву више не представља ни модел развоја ни магнет за интеграције, већ се политика полако окреће ка азијским тржиштима, која су, пак, у пуном замаху.

Русија у односима са Европом огромне, пре свега економске, наде полаже у два велика пројекта - тек отвореном Северном току и Јужном току, чија градња треба ускоро да почне, мада су све видљивији и знаци хлађења односа Москве и Берлина. Такав развој ситуације, суштински, не одговара ни Русији ни Западу, па се присталице добрих односа две стране уздају у најављене храбре потезе Обаме и Путина у процесу решавања читавог низа отворених питања, пре свега америчког противракетног штита, који још од идејне фазе изазива бес у Москви.

Сирија - Најкрвавији догађај у 2012. години је, без премца, грађански рат у Сирији, који, повремено прети да запали цео Блиски исток. За 20 и кусур месеци сукоба снага привржених Башару ал Асаду и шаролике армије побуњеника убијено је најмање 45.000 људи, док се број избеглица мери у стотинама хиљада. Донедавно пристојна држава, у огромној је мери уништена бесомучним бомбардовањем обе стране, без скоро икакве наде да би даље насиље могло бити заустављено каквом ваљаном међународном иницијативом.

Сви покушаји Уједињених нација да заузда сукобе пропадали су у јаз између апсолутног изостанка било какве могућности да Асад добровољно уступи део власти и опозиције једнако одлучне да првом човеку власти у Дамаску приреди крај какав у Либији није преживео Моамер Гадафи. У УН, Русија и Кина оштро се противе било каквој војној акцији, страхујући да би се на челу нових власти могли наћи радикални исламисти, који ионако носе највећи део терета у борбама са снагама безбедности.

Запад је, истовремено, користећи матрицу развијену у Либији, признао побуњенике као легитимне представнике власти, надајући се да ће такав притисак, уз међународне санкције режиму, довести до урушавања Асадовог режима и то пре него што цела држава буде сведена на гомилу рушевина. Наоружавање побуњеника, свакако, неће спустити ниво насиља.

Египат - На таласу арапског пролећа новог председника добио је и Египат. Међутим, демократизација и секуларизација је изостала, али зато нису нови улични немири. Држава је, на крилима захтева за демократијом добила исламистички устав, док је владајуће Муслиманско братство покренуло истраге против тројице најзначајнијих опозиционара, укључујући и добитника Нобелове награде за мир Мухамеда ел Барадеја. Економски, држава је 11 месеци од пада режима Хоснија Мубарака на ивици економског колапса, па је тамошња фунта доспела на најнижу тачку у последњих осам година. У помоћ су, са по 500 милиона долара, притекли Катар и Турска.

Француска - Уместо Саркозија који је био превише Американац за једног француског председника, Француска је изабрала Оланда. Франсоа Оланд је у серији контроверзних потеза одмах успео да расхлади до тада идиличне односе са Берлином и направи праву малу револуцију у Француској најавом да ће најбогатији морати да плате чак 75 одсто пореза. Тај "харач" навео је Жерера Депардјеа да купи кофере и потражи нову домовину, а једној од порука интерне преписке унутар владе наводи се да би такав порез Француску "претворио у Кубу, само без сунца".

За свет, највећи проблем почетка Оландове владавине била је конфронтација са Ангелом Меркел коју француски председник сматра идеолошким противником, чија је штедљива политика "ужасна грешка", која нимало неће помоћи раст европске економије. Немци сматрају да Оланд ужива у опонирању Меркеловој.

Европска унија - Нобелов комитет мора да је био "слеп, опседнут или је имао чудан смисао за хумор" када је одлучио да баш ове године Европској унији додели Нобелову награду за мир. У таласу проблема који је Унију захватио после грчког банкрота, једина ствар око које се лидери ЕУ могу сагласити је бес усмерен према Лондону. Истовремено, покушаји влада доброг дела од 27 чланица да зауздају буџетску потрошњу и дугове, стварају махом само контраефекте, па је стопа незапослености у ЕУ већ достигла 11,6 одсто, док растући порези бацају све већи терет на плећа компанија и људи који још увек имају посао.

Стручњаци сматрају да "убитачна" комбинација негативног раста и све већег дуга представља за светску економију већу претњу од фамозног америчког "фискалног понора". Али, и да ће серија решења која Брисел спрема за спас евра и заједничког тржишта "тешко проћи" у Лондону. Истовремено, криза представља ветар у леђа сепаратистичким покретима попут оног у Каталонији. Или, како пише Њузвик, "опасност од распада ЕУ још увек није велика. Али ризик, ипак, постоји".

Грчка - Колевка европске цивилизације левитира на ивици провалије. Очекује се да у наредној години, упркос свим покушајима ЕУ да заустави пропаст Атине, грчка економија падне за 3,8 одсто и то поврх невероватних 20 одсто, за колико је економија те државе "калирала" за последње четири године. Јасно је, стога, да буџетска штедња није довољна за спас државе у чији је опстанак ЕУ, до сада уложила око 200 милијарди евра.

У Грчкој су све популарније партије крајње левице и деснице, а грађани се тешко мире са чињеницом да је држава, де факто, банкротирала, па би, уз доста среће, до 2020. године задуженост те државе могла бити сведена на 125 одсто бруто националног производа. Позиви на збијање редова у тешка времена, све чешће, место уступају распредањима о теоријама завере, према којима, Грчка лежи на големим резервама нафте, па галама око дуга, у ствари, представља само маску помоћу које стране компаније желе да се домогну тамошњих богатстава. Немачка канцеларка Ангела Меркел је, без конкуренције, најнепопуларнија особа у Грчкој.

Лондон - Лондон је постао први европски главни град у коме домицијална нација нема већину. И то све у 60. години краљице Елизабете на челу Британије и Олимпијских игара у Лондону. Дакле, 37 одсто од укупног броја становника Лондона је рођено ван граница Британије, а белци из Енглеске, Шкотске или Велса чине тек 45 одсто популације овог града.

Палестина - У мозаику државоликости Палестине, један од кључних комадића стављен је 2012. године. Палестина је добила статус посматрача у Уједињеним нацијама, уз оштро противљење Америке и Израела, али и прилично незаитересован однос остатка света, уморног од вишедеценијског сукоба Израелаца и Палестинаца, који је, суштински, радикализовао добар део муслиманског света. Истовремено са гласањем на Ист Риверу, Израелци су бомбардовали положаје Хамаса у Гази, док су радикални исламисти, у оквиру својих могућности, распалили по Израелу, што је на најбољи начин показало немоћ света да овај сукоб, после деценија еволуције од интифаде до бомбаша самоубица, бар донекле заузда.