Рукомет - спона међу три генерације Антонијевића из Шапца

Четири генерације Антонијевћа и су сви рукометаши - два голмана и два средња бека. Деда Драгољуб, у деветој деценији, са радошћу се присећа златне генерације фудбалера Мачве, али и славне Металопластике, због које је фудбал заменио рукометом. Ту љубав пренео је на синове и унука Вукашина, на чији резултат је посебно поносан.

“То су моја деца, морам се радовати, мој отац је уживао, а ја сам 50 и нешто година се активно бавио. На рукометном голу, лакше је радити, а ја сам био, тако бар кажу они које се сећају тога, да сам био парадер.

Очевим стопама наставили су синови Владимир и Павле, који су љубав према спорту пренели на своју децу”, наводи Драгољуб Антонијевић из Шапца.

Др Владимир Антонијевић из Шапца наставља: “То је нешто без чега се не може. Не знам како, али нека ствар витештва, нека ствар љубави која се развила са колена на колено. Са 17 година ушао сам у први тим Металопластике велике Југославије, што није било лако. Морао сам да се определим да ли остајем у рукомету или одлазим за Београд. После зуботехничке школе положио сам пријемни испит на стоматологији у Београду и кренуо другим путем.

“Ја сам са неких десетак година почео да се бавим рукометом. Мени је да будем голман мало било досадно, ја сам хтео више да трчим. Вукашин је постигао нешто што ни ја, ни брат нисмо успели за тако мало година колико он има, са 21 годину”, истиче Павле Антонијевић.

Вукашин, који је три године носио словеначки дрес у Цељу, заиграо је у Металопластици са седам година. Био је у пионирској, кадетској и јуниорској репрезентацији и тако надмашио и деду и оца и стрица.

“Одговорност, али и ветар у леђа. Наравно да су и највећи критичари и највећа подршка, тако да ми то значи од њих пуно. То је нешто што ме покреће, та жеља за победом, тај жар, да се покаже тај карактер и о је сигурно сваком спортисти важно, да буде све бољи и бољи”, истиче Вукашин Антонијевић, јуниорски репрезентативац у рукомету.

Вукашин каже да му је једнако важна и ватрена подршка мајке и две сестре. Посебно издваја светско првенство у Берлину, када је Србија заузела 4.место.

“То је било за 2002.годиште, ишао сам са две године старијом генерацијом, а што се тиче клупског успеха, против Барселоне, моје омиљене екипе, када сам дао седам голова на утакмици и тај дан ћу памтити”, сећа се Вукашин Антонијевић.

Круна досадашњег рада младог средњег бека је потписан уговор за немачки Ајзенах у чијем ће дресу бити од јесени. Његова жеља, као и свих Антонијевића је да у лиги шампиона освоји што више трофеја, и да, бранећи боје своје земље, наш рукомет врати на светски трон.