Најстаријег казанџију у Србији има ко да наследи

Из радионице Грубишић у Руми чекић се чује готово седам деценија. Оснивач, деда Анте, не може да замисли дан без свог заната. И у 91. години помаже унуцима.

Деда Анте је имао деветоро браће и сестара. Занат је, каже изучио рано код Илије Тртице, једног од најбољих мајстора бивше Југославије.

„Пошао сам био у Гимназију, а онда сам се решио за занат јер нас је било много деце, треба новаца. Кад сам учио занат код Тртице, па онда радио код њега се радило од 6 до 6, било је. Некад буде и 8 сати увече, радило се стварно. Радим сад, понекад, помажем мало, не могу као што сам радио раније, године су“, каже Анте Грубишић, казанџија из Руме.

Мајстор Анте је знање пренео на сина Дарка и унуке који и данас праве казане за читав регион. Ракија се каже и даље пече и по бившој Југославији, а њихове "веселе машине" стизале су бродом и авионом и на друге меридијане.

„Било је из Канаде, чак из Аустарлије су бродом носили купци. Ми смо урадили казан, како су они однели, вероватно бродом. За један казан треба од 30 до 40 дана, зависи све колико има посла. Некад то потраје по пар месеци. У последње време, много више него раније , поготово што су сад кренули фестивали“, каже унук Игор Грубишић.

Грубишићи праве казане различите запремине, до чак 500 литара. На тржишту кажу још има лепог бакра. Купци воле домаћу радиност, а често раде и поправке.

„У почетку је тешко научити, треба осетити чекић и цицију. Да се види како и шта, да клизи по томе. И после тога, лако је. - Да ли је деда ту сваки дан и колико вам значи то што је он надзор? Није сваки дан, али хвала Богу, дође, па погледа мало, да неки свој коментар, без тога не може! Деда је деда!“, објашњава други унук Дејан Грубишић.

Три генерације Грубишића сагласне су да је суд муштерија најважнији и да занат мора да се унапређује. Зато за који дан, од Министарства привреде, очекују и Цертификат из области старих и уметничких заната.