Како је Ива, са енглеском дипломом инжењера коњарства, Београд заменила селом код Нове Вароши?

По завршеном факултету у Енглеској, са дипломом инжењера коњарства, Ива је радила широм Европе као тренер коња и јахања, консултант је ергелама, коментатор је коњичких спортова, са четири Олимпијаде и за нашу кућу, и пресељењем из Београда у Амзиће, каже, није променила начин живота и своја интересовања, већ је само пронашла добру животну равнотежу и за себе и за коње.

“Ја јесам градско дете, рођена сам и одрасла у Београду, радила сам тамо, али та чињеница што радим са коњима значи да то није класичан градски живот! Ипак ви о коњима бринете и навикли сте да устајете и да то радите и по киши и по мразу…То ме је на неки начин припремило и добро се сналазим и није ми ништа тешко, ни зима, ни ложење смедеревца који имам први пут у животу”, каже Ива Живковић.

За мањеж на преко 1000 метара надморске висине златарских падина одабрала је брдске коње из Сјенице.

“То је генетски угрожена врста, држава подстиче узгој ових коња како би се сачували и то ми је такође био интерес и веома су по карактеру погодни за рад са људима. Волела бих да знање које сам стицала током ових, па преко 30 година делим са људима зато што, што више људи знају, то коњи живе боље животе”, наводи Ива Живковић.

Подршка су јој и син студент, и кћи, средњошколка, с којом, дели обавезе око коња, јер је и она била такмичар у београдском коњичком клубу до преласка у Нову Варош.

“Највише пажње захтевају мали ждребићи, јер су мали онда треба да се пуно о њима брине и да им се пружи пажња и они траже да су близу њих”, каже Клара Грујић, Ивина кћи.

За сада четири грла свакодневно су у тренингу за будућу школу јахања у Амзићима, село све интересантније туристима којима ће Ива понудити и туре јахања шумовитим Златаром до оближњег Радоињског језера.