Неосвојива тврђава

Тврђава Голубачки град једна је од најатрактивнијих историјских и туристичких локација. Иако никада није била освојена, битке које су се овде одиграле у средњем веку имају изузетан значај за прекрајање карте Европе, а изнедриле су и своје јунаке.

Одлука заповедника Голубачке тврђаве војводе Јеремије да након смрти деспота Стефана Лазаревића не врати надлежност угарском краљу Жигмунду већ да је прода за 12.000 дуката Турцима колико му се наводно дуговало, доводи до највеће битке испод њених зидина 1428. Године. Краљ Жигмунд за годину дана изградио је војно утврђење Ласловар на другој обали Дунава и окупио војску са најсавременијим наоружањем.

"Набавља огромну речну флотилу са галијама која први пут у историји Угарске подразумева опремање и топовима, што није често и такође град Ласловар опрема огромним обалским топовима", каже Жељка Миленковић, археолог Тврђаве "Голубачки град".

Након месец дана опсаде, Жигмунд потписује примирје јер је наводно сам Мурат кренуо у помоћ Голупцу. Изненада Османлије из тврђаве нападају угарску војску у повлачењу. Краљ Жигумунд се умало удавио у Дунаву док са својом галијом није стигла Цецилија Сенђерђи и спасила њега и свог мужа Стефана Розгоњи кога је пратила на бојиштима и тиме достигла витешку славу и добила богатство од угарског краља.

"Она је добила право да равномерно са својом браћом наследи очево имање. Оно што је друга ствар коју су добили као поклон у знак велике захвалности краља Жигмунда, добили су три села на управу" наглашава Драгана Петровић, туристички водич Тврђаве "Голубачки град".

Најбољи део угарске војске предводио је витез реда змаја Завиша Црни. Међу њима су пољски и угарски витезови, италијански пушкари и 6000 влашких коњаника. Држећи одступницу под зидинама Голубачке тврђаве је и заробљен.

„Жигмунд је покушавао да шаље лађе по Завишу где је он наводно одговорио да не постоји ниједна лађа довољно велика да пренесе његову част. Њему је као део витешког кодекса значило да остане да одбрани краља" додаје археолог Миленковић.

Када су га заробили турски војници мислили су да је сам краљ колико је блистао у оклопу. У свађи ко ће га предати султану, одрубили су му главу и послали је као доказ победе.