Када пукне поглед ка врховима Таре, згусне се мисао о лепоти живота

Шта да помисли човек када му лија вири кроз прозор, заинтересована за оно што се догађа у кући? Лисица знатижељна, а житељи Јагоштице, на Тари, већ навикли на свакаква изненађења у Националном парку, ипак се запитају, коме је овде боље.

„Сада је тренутно дивљим животињама боље. Неке нелогичне ствари траже да применимо, да би било мање штета и да не би они плаћали”, каже Милош Стевановић из Јагоштице.

„Каже загради – ђе ћу ја заградити, нису моје свиње него су њихове. Није моја ливада отишла њима, него су они ушли на моју ливаду. Они своје свиње нек чувају... Каже загради, постави чобаници. Па ко да загради? Ја од 90 година да заграђујем! И нема се чиме”, наглашава Миленко Јовановић из Јагоштице.

У најзападнијем насељу Србије, где се над кањоном Дрине завршавају сви путеви, прича о дивљим свињама и кромпиру не завршава се ту: кромпир из заштићеног подручја је посебно тражен, а свиње не хају за услове производње.

„Кромпир је тражен са ових простора, али како? Једино да нам буде занимање ноћу да чувамо, само не знам ко ће нам сејати, ноћу да чувамо њиве, а дању да спавамо”, пита се Милош Стевановић.

На вукове се не жале, па ни на медведе, иако их је све више, али, срећом, навикли су, кажу, на хранилишта Националног парка. Понекад се намере на кошнице, али стоку не нападају.

„Као што се види, село није запарложено, види се и да се граде нове зграде, објекти, има људи који су се доселили ту, и право живе, има и мале деце. Упорност и храброст – то нам не фали, мало више осећајности, подршке неких органа надлежних за све ово, мада нећемо да кукамо, не треба кукати, али је тешко", додаје Милош.

А када се мало одмакну од својих штала и њива, када пукне поглед ка врховима Таре, згусне се мисао о лепоти живота – овдашњег.

„Слободу, даје ти неки поглед до бесконачности, време за размишљање, чак је и стресова мање, мање стресова на које утиче цивилизација. Ама нисмо ми били у неким бољим условима па сад да нам је ово тешко. Мало боље него што је било, ништа друго. Ми смо своји на своме, да нас не дирају, оно што морамо да урадимо, урадићемо, и према држави дуг и према свакоме…”, рече Милош и оде даље.

Као горски цар, или кмет, или човек обичан, свој на своме, у селу, у планини.