Осамнаеста деценија шабачког позоришта

Шабац je почетком 19. века био предворје Европе у којем се окупљала интелектуална елита. Многe "новотарије" грађани Србије први пут су видели у Шапцу - музичку дружину, клавир, фијакер, болницу, апотеку, а потом и позориште.

Када је о Петровдану 1832. сеоски учитељ, Игњат Васић, у Накучанима припремио прву представу "Жертва Аврамова", која је у подне окупила много света, нико није претпоставио да је то почетак богате историје шабачког позоришта.

Прво "театрално представљеније" Шабац је имао 1840. године. Пред Божић, професор Дамјан Маринковић припремио је Стеријин комад "Светислав и Милева" који је у згради Шабачке гимназије одигран два пута.

Важан културни догађај "Сербске новине" овако су описале:

"И прво и друго вече град је био осветљен. Чињено је живо и редовно представљеније ово, тако да је сваки зритељ восхићен био. Једном речи, преко наших очекивања дело је ово добро изашло а радосно пљескање руку осведочило је опште одобравање и радост зритеља."

Прво професионално позориште пре више од века

Од настанка, љубав Шапчана према уметности сцене није престајала. Прво професионално позориште Шабац је имао 1906. а представе су се изводиле у кафанама "Велика касина", "Европа" и "Париз". Иако је у Првом светском рату град био разорен а број становника преполовљен, играло се и у таквим условима.

Упркос историјскиим околностима, чинило се све да се не покидају нити, од оснивања дилетантских група, секција и путујућих позоришта, до професионалног ансамбла. Тако је 1944. године у Шапцу основано Народно позориште. На иницијативу Теје Тадића, средњошколци - заљубљеници у тетар постаће велики глумци. Поред Бранивоја Ђорђевића, чарима сцене предали су се Цане Фирауновић, Бранка Црномарковић, Загорка Исаковић, редитељ, Александар Огњановић.

"То је преко педесет-шездесет година давања и узимања, када је у питању позориште и породица Исаковић и Огњановић, а ја сам друго колено и овде сам од 1971. године", каже глумац Младен Огњановић. "Поносан сам што сам део историје која је записана и што ће се
моје име и име мојих родитеља увек појављивати."

У Шапцу је од 1948. године стварао и Борис Ковач, глумац из прве генерације студената Факултета драмских уметности у Београду, чије име данас носи годишња награда за допринос развоју ове уметности.

"Ми смо поносни на његову уметничку заоставштину", наглашава Ханибал Ковач, син Бориса Ковача."Свакако је постао славан својим радом, својим делима и својим наградама. Не треба заборавити да је међу првим провинцијским глумцима који је добио Стеријину награду,
наравно да не пребројавамо Јоакима."

Петар Лазић присећа се својих почетака и дивљења Раши Плаовићу, Добрици Милутиновићу, Мири Ступици, Блаженки Каталинић. Имао је, као што каже и част да игра са Љубишом Јовановићем кога је поштовао из више разлога.

"Тада сам гледао у њега као у Бога", каже глумац Петар Лазић. "Ето, после сам се нашао у позоришту које је носило његово име. То је човек који је педесетих година, када су се
гасила позоришта у Србији, својим угледом успео да га спасе."

Златно доба шабачког позоришта

Било је то, према наводима Јелице Војиновић, доба када се од колега имало шта научити и на сцени и ван ње. Својеврсна школа живота са живим примерима лепог понашања.

Људи су се дружили, волели, поштовали, присећа се Јелица Војиновић, некадашња првакиња Шабачког позоришта у пензији:

"Мали мускетари, сви за једног, један за све. Тако смо живели причали пуно. Ја не могу да кажем да смо били најбољи, али смем да тврдим да смо највише били заједно."

Златно доба шабачког позоришта почиње крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века. За непуне две деценије припремљене су 102 премијере и добијено је 112 награда.

Представе "Пивара" и "Српски рулет" освајају публику бивше Југославије. "Ћелава певачица" у режији Никите Миливојевића која је доживела стото извођење, 1994. године проглашена је
за најбољу на фестивалу у Темишвару, а Иван Томашевић, за најбољег глумца.

У историји српског позоришта, шабачки театар је оставио неизбрисив траг, сматра Драгана Бошковић, драматург:

"Некако у то време, сматрали смо га Ројал Кортом југословенског позоришта. Овде су играле велике звезде, режирали су искључиво квалитетни редитељи као Никита Миливојевић, Кокан Младеновић, Александар Ђорђевић. Овде се имало шта видети и научити."

У сезони 1996/97. све су представе биле фестивалске: "Тетовиране душе", "Мандрагола", "Мрешћење шарана", "Буздован", потом и "Луда ноћ у хотелу Југославија". Статуета Јованче Мицића из Јагодине, сваке сезоне путује у Шабац. Град је тих година живео за позориште а имао је и свој фестивал.

"Све те догађаје преносила је ваша телевизија, тако да су грађани Шапца били потпуно у току, колику је која представа добила оцену и навијали су", каже Златица Поповић, директорка позоришта од 1983. до 2000. године. Било је слатко када нас обични грађани, касирке у самопослугама заустављају и питају јесмо ли опет победили..."

Нове историјске околности одразиле су се на позоришни живот, али последњих неколико сезона шабачки театар враћа стари сјај уз изузетан глумачки ансамбл. Са највећим бројем играјућих дана у унутрашњости, чак пет у седмици, богат репертоар у понуди је на три сцене.

"Календар нам је пун, имамо тридесетак представа на репертоару", истиче Зоран Карајић, директор Шабачког позоришта. "Прошле године смо били селектовани на 12 фестивала са 7 различитих представа што говори да је квалитет на високом нивоу."

Глумац се бави ефемерним послом. Његов једини додир са вечношћу је на сцени. Зато су Шапчани поводом 175 година трајања свог театра, Великој сцени даровали име великог глумца Љубише Јовановића.

rts.sabac@rts.rs