Нашао атомску иглу, трага за људима

Украдену кобалтну радиоактивну иглу, због које је 1968. године у Ријеци настала велика узбуна, пронашао је Слободан Ћендић, из драгачевског села Губереваца, који је тада био на одслужењу војног рока. И данас се сећа драматичне акције у којој је учествовао, али такође никад није престао да размишља о судбини Ријечана који су тада били у контакту са извором зрачења.

Игла из атомског језгра, нестала  је из бункера тамошњег Завода за физику Медицинског факултета. Због опасности која је претила, у потрагу је укључена и специјална јединица Југословенске народне армије. Снажан извор зрачења Ћендић је открио детектором.

У потрагу је било укључено више екипа, присећа се Слободан Ћендић:

"Нисам био само ја. Једни су били на мору, други на копну. Али, случа јеј хтео да је ја нађем. То је мала ствар, али пуна радијације. То може да буде било где, и ми смо свако место претражили."

Штампа је тада пренела да су смртоносно налив-перо, не знајући о чему се ради, однели дечаци који су се играли у близини Медицинског факултета. Један од њих иглу је однео кући и ставио у корпицу са виклерима у купатилу. До тог места Слободана је одвео Гајгеров бројач.

Кад је опасна игла нађена, Ријечани су одахнули од напетости и страха, писала је штампа широм старе Југославије. Слободан је обавио важан задатак, због кога су га сви поштовали.

Добио је на поклон тада и телевизор, каже Слободан: "Уступио сам га факултету. Ко да носи телевизор у Чачак?"

И после 46 година Слободанова највећа жеља је да сазна судбину породице Волф, код које је кобалтна игла пронађена:

"Волео бих да видим ту децу, тада су била деца, али да знам како су, јесу ли здрави. То ми је даавнашња жеља."

Радомирка Ћендић каже да је често причао о том догађају, и да је  само желео да зна да ли је дете живо, и да ли су озрачени сви које је он тада упознао. Увек му кренеу сузе, кад о томе говори, каже Радомирка.

Слободан са супругом Радом често прича о спасавању људи у Ријеци и жељи да чује да су сви они које је тада упознао - добро.