Лесковац, тридесетих година прошлог века

Ускоро почиње снимање филма о Лесковцу из тридесетих година прошлога века.

Тако је покренута прича о Славују и биоскопу који је скоро три деценије био стечиште културних дешавања.

Сећања навиру. Одмотавају се сцене попут трака са немих филмова који су овде стигли још 1920. године. Видео је биоскоп Душан Станковић Славуј у Француској где се као солунски ратник нашао на лечењу. Довео га у свој Лесковац, а онда ко зна колико пута и ко зна колико дана путовао у Београд по филмове.

Он је открио и школовао глумицу прочувену као Ита Рина. Са оца на сина Драгутина, пуних 28 година Крупова кино апаратура је непрекидно радила, а на Тонетовим столицама смењивала се генерације.

"Преко дана је била кафана, а ноћу биоскоп. Сала дугачка 15 метара, столице наређане целом дужином, а на зиду платно, испод њега велики билијар, чак се и он окретао како би гледаоци сели. Био је биоскоп тога времена права атракција. И сам одлазак у биоскоп је био атракција, одлазиле су целе породице, а дневно се се приказивале по три па и четири пројекције", каже Љиљана Миленковић, ћерка Драгутина Станковића Славуја.

И ето филмске приче. О чувеном Славујевом биоскопу, о шеретском духу њеновог власника, а било их је доста. Љиљани је омиљена она везана за филм "Помпеја у пламену".

Узме тата обичан пепео сипа по мало у кесе и онда плати децу да разносе и деле људима позивајуци их у биоскоп уз речи да је то пепео од Помеју што је синоћ горела.

Славујево доба оживљава захваљујући Лесковчанину продуценту Звонимиру Симунећу и Intermedia Network.

Директор Intermedia Network Тијана Константиновић каже да после "Монтевидеа" и "Били смо прваци света" које су радили на историјски базираним чињеницама ово је још једна лепа велика- мала причае о малом-великом граду.

"О Лесковцу између два Светска рата и његовом успону од малог у град европског духа", додаје она.

За почетак документарни филм, а онда наредне године и играни. Добро је да су корени редитеља са југа земље.

"Чини ми се да је југ премештањем свих важних ствари на север дуго био занемарен, а препун је дивних прича. Надам се да ће овај пројекат то показати. Ми се већ дуго спремамо, истражујемо, овде ћемо једно време живети. Другом редитељу Младену Ђорђевићу је нешто лакше, јер је он одавде. Најпре радимо документарни филм са доста играних делова и он је практично увод у играни филм. Премијера документарног филма је у октобру ове године", каже Ивица Виденовић, редитељ.

Град Лесковац у читав пројекат, за који је већ издвојио средства, улази са пуно очекивања.

Градонацелник Лесковца Горан Цветановић каже да старије суграђане желе да подсете како је некада било, а новије да Лесковац има наду и да поново може да живи то златно доба.

Бројно потомство Драгија Славуја задовољство не крије. Због тешких проживљених година после рата, због неправде која је целу породицу снашла. После преживљеног Матхаузена Драгутин Станковић је 1953. године осуђен на три године затвора. Само четири месеца након изласка је умро, а кафана, инвентар и покућство су национализовани. Сада су поново своји на своме после 55 година.

"Знате Давид Албахари је рекао "Ми смо аутобус за гене", е па ја сам заиста поносна на своје гене, на своју породицу и срећна што ће на овај начин неправда бити исправљена", каже Драгана Павловић, унука.

Сценарио још није готов. А подлога је објављена још пре две године у оквиру лесковачког фестивала књижевности"Бубњара из славујев биоскоп".

Добро је знати да је Сава Димитријевић, новинар и публицист права ризница језика, менталитета, сваке куће и сокака, духа старог Лесковца.

rts.leskovac@rts.rs
+381 16 242 131