Заборављени ужички задужбинар

Некад је задужбинарство било и част и обавеза имућних људи, данас се чак и њихова имена заборављају ... На то опомиње и прича о Илији Наранџићу, великом ужичком добротвору за којег данас знају само они који се баве проучавањем завичајне историје.

У трави и корову, изван ограде најстаријег српског гробља у вароши, усамљен и заборављен надгробни белег Илије Наранџића, трговца и задужбинара ужичког из 19. века, пронашен радозналошћу историчара.

"Био је богат трговац, да кажемо и пребогат", објашњава историчар Милорад Искрин. "Имао је робу, магацине, чак је продавао и апотекарске лекове... Имао је и доста дужника који су после његове смрти морали да врате дугове да би се формирала маса коју су наследили Ужице и Требиње."

Осим за надгробни споменик, Нараџић је целокупно своје богатство завештао за подизање и одржавање школа у своја два завичаја, херцеговачком и ужичком.

Прва школска зграда где су ужички основци пошли у школу била је зграда коју је Наранџић направио.

"Пре тога су деца ишла по кућама", наводи Милорад Искрин. "У једној квити има написан износ колики за кирију у кући тога и тога, где станује други разред основне школе."

Зграда прве ужичке школе касније је проширена, добила је спрат, али на њој нема никаквог знака који би подсетио на човека који је за градњу оставио 6 хиљада дуката.

Нема помена његовог имена ни другде у Ужицу - осим уличице са презименом уз словну грешку. А нестале су и нестају последњих деценија, пред налетом бетона и челика и старе куће, кафане, радње које су давале душу граду.

Угледни ужички трговци тог доба, какав је био и Илија Наранџић, имали су радње у том делу ужичке вароши. Задужбинарство је за њих било и част и обавеза.

Непун век касније, задужбинарство више није обичај богатих, задужбине су распродате или запуштене, а неки нови "угледни" грађани увели су и нова правила.

Ипак, пример музичке школе, задужбине новијег доба, која је свом добротвору одала почаст узевши његово име, наговештава можда боље време.