Сушено воће извозни адут Србије

У кнежевом завичају у околини Пожеге још увек има довољно воћњака па породица Ђурић, која се 12 година бави сушењем воћа, нема проблема да откупи и у сушару допреми довољне количине.

"Сво воће је непрскано из нашег краја, сигурно задњих десет или петнаест година, такорећи полудивље. Сушимо јабуке, крушке, од шљива пожегачу, ако је нема стенлеј. Што се тиче продаје највише продајемо у Београду. Није проблем пласман, једино шљиве има вишка, али продајемо и њу", каже Душко Ђурић.

Од 100 килограма свежег воћа или поврћа, добија се 10 до 15 сушеног у савременој сушари капацитета 1.000 килограма, без дима као код традиционалног сушења. Ђурићи су продавали сушено воће и у Аустрији, али је за извоз, ипак потребна већа количина.

Славица Јовановић каже да је давне 1897. године Србија у САД извезла 30 тона сушене шљиве за 30 милиона динара и то је био спас за тадашњи буџет.

Прошлогодишњи извоз суве шљиве био је вредан 6,3 милиона долара, највише у Русију, а осталог воћа четири и по милиона.

Из погона који испуњавају све светске стандарде "Сирогојно компани" сушено воће од малине, боровнице па до шљиве чак поморанџе и банане, продаје широм света, од Европе, Америке до Јапана.

"Оно је излаз у неким годинама када цене замрзнутог воћа нису на неком нивоу, онда се свакако исплати суштити, јер сушено има бољу цену. Оно је исплативо, али је проблем енергија која се употребљава за сушење", каже Раде Љубојевић из "Сирогојно компани".

За разлику од Јапанаца који најчешће купују боровницу сушено воће на нашем тржишту, као здрава замена за различите "грицкалице", осим традиционалне шљиве, тек налази своје место.