Мајстор са сто заната

Пун воље и енергије као и у најбољим годинама, и данас у десетој деценији живота Будимир Тошић, популарни краљевачки мајстор, не одриче се ниједног посла и заната научених у раној младости.

Најрадије је, каже, у својој вуновлачари, јединој не само у Краљеву и околним градовима.

"Многе занате научио сам од свог оца, чувеног краљевачког мајстора, најпре ковачки, а затим браварски и тако редом. Одмах после рата, 1950. године возио сам аутобус на линији Краљево-Ушће-Студеница. Наслеђену вуновлачару никада нисам запоставио. Док је служило здравље у њој је највише радила моја супруга Милојка која је на том послу стекла пензију. Мало сам радио у државним и друштвеним предузећима. Када бих сабрао све шта сам и где радио имао бих 75 година радног стажа", каже мајстор Будо.

Са својим ровокопачима које је сам конструсао и израдио пропутовао је бившу Југославију, како каже, уздуж и попреко.

"Ко би се свих места сетио! Радио сам на ауто-путу по Босни, на великим пословима у Кладову,Текији, Степојевцу, Лазаревцу, Београду, Качанику, Урошевцу, Крагујевцу, у Црној Гори....", каже он.

Будо додаје да је један од првих Краљевчана који је возио најјаче и најбрже моторе и аутомобиле.

"Било је лепих и тешких тренутака. На крају све су лепе успомене нарочито на многе људе и колеге којих више нема", каже Будимир.

Уз Будимира Тошића аутомеханичарски, браварски, металостругарски и друге занате научили су многи краљевачки мајстори и врсне занатлије. Као човек и мајстор узор је многима, понајвише унуку Ивану, дедином љубимцу који каже да би желео да буде као деда.

У слободно време Будимир Тошић је највише уз своју супругу Милојку, међу својим дипломама, пожутелим сликама из младости и још свежим успоменама.

Када би се вратио у младе године, исто би, каже, и живео и радио.