Болест о којој се мало зна

Шестогодишњем Стефану Бјелићу целијакија је дијагностификована када је имао свега 13 месеци. Од тада је на безглутенској дијети. У вртић је примљен под условом да му родитељи припремају и доносе храну.

"Свакод дана спремамо доручак, ужину и ручак, тако да сада иде у вртић, већ четири године", каже Стефанова мајка Гордана Бјелић.

Мали Стефан каже да када другари славе рођендан и у вртић донесу бомбоне, он то не сме да једе.

Целијакија је аутоимуно хронично доживотно обољење, а оболелима је строго забрањено коришћење намирница које садрже пшеницу, раж, јечам, или овас.

Доктор Саша Вашчанин каже да је типична целијакија врло лако препознатљива, посебно код мале деце, најчешће у првој и другој години, са типичним симптомима: мучнином, гађењем, повраћањем, губљењем на телесној тежини са заостајањем у расту и развоју.

"Код одраслих иде доста маскирана, зато је зовемо "камелеонска болест", дакле ради се о једној болести која иде врло подмукло и може да доста тежа обољена уколико се правовремено не открије", каже Вашчанин.

Наши произвођачи хране још увек не знају довољно о овом обољењу, па тек понеки могу да гарантују да у њиховим производима нема глутена. Стопостотно сигурни производи се, кажу оболели, увозе, али су и далеко скупљи. Тако рецимо, 60 грама сланих переца, које и Стефан може да једе, кошта чак 180 динара.

Весна Павков уз Удружења Србије за целијакију каже да, у просечној четворочланој породици данас у Србији ради само један родитељ, па је тешко држати безглутенску дијету.

Удружење се пре неколико година изборило за то да оболели добијају на рецепт пет килограма безглутенског брашна месечно. У редовној продаји килограм оваквог брашна кошта 600 динара.

Од целијакије болује један посто популације, а како би подигли свест друштва о овој болести, чланови удружења организују разне трибине.