Хоће ли ми икад неки концерт бити бољи од „Рибље чорбе“ 2007. у Арени

Много музике и концерата било је у мом животу. Одлазак Боре Ђорђевића излистао ми је у сећању неке од најбољих и узбуркао емоције за које сам мислила да су се примириле.

Приредбе у основној школи вероватно су биле прве манифестације са певањем и свирањем којима сам присуствовала. После тога смењивале су се позоришне представе и опере уз картицу Музичке омладине и концерти домаћих група. Јавни часови у музичкој школи били су моји први наступи, а прави концерти пред публиком у којој нису били пријатељи и родбина, дошли су тек много касније, када сам постала чланица аматерског хора.

Прва бина на коју сам се попела била је она у Великој дворани Центра „Сава“ са тамносивим даскама и понеким иксом од жутог селотејпа. Уочи неколико узастопних концерата групе „Легенде“, имали смо три или четири пробе. На њима сам се упознала са сценским осветљењем и врућином која потиче од њега, промајом (јер иза сваке бине однекле допире хладан ваздух) и перспективом извођача, тим погледом на гледалиште које је тако тихо и мрачно када нема људи.

И колико год да сте спремни за наступ, а у програму сваки тон и реч безбројним понављањем доведени на право место, ништа вас не може припремити за моменат када се са публиком нађете очи у очи. Адреналин вас преплави, температура порасте (проклети рефлектори!), пулс скочи и преко аплауза којим извођаче публика куртоазно поздрави, чујете само откуцаје свог срца.

За више од десет година, колико сам била активан члан Крсманца (прецизније Хора „Обилић“ Академског културно-уметничког друштва „Бранко Крсмановић“), наступали смо у сваком концертном простору који је тада постојао у Београду, многим салама широм Србије, али и региона, Европе. Хор је некада био звезда вечери, некада је главну улогу делио са оркестром и солистима, а било је ситуација и када би служио само као скупа црно-бела декорација од 50-60 лепих, младих људи која би, уз неколико етно или староградских нумера, некој додели признања давала печат свечаности и важности.

Концерти су се низали, постајали рутински, а у сећању остајали само они изузетно битни, због којих смо из разних разлога морали да се потрудимо. Памти се дуго и када видите да су некоме у публици пошле сузе због тога шта или како певате или када бину делите са омиљеним уметницима, глумцима, олимпијским шампионима, звездама НБА лиге...

„Рибља чорба“ и Арена

Један концерт се већ пуних 17 година чврсто држи на трону. То није био ни најдужи концерт, ни најемотивнији, најсвечанији, најсмешнији, нити је на њему било највише публике (тај рекорд држи један наступ у Риму), није ни све било увежбано „под конац“. Ипак, осећај је био толико фантастичан да је, кад се све зброји, за мене, био најбољи, до данас непревазиђен концерт.

Много тога што се дешавало около је у међувремену избледело, али оно што нисам заборавила је да сам, од момента када смо сазнали да нас је „Рибља чорба“ позвала да певамо са њима, знала да желим да тог 10. марта будем у Београдској арени (тако се тада звала).

Све песме смо (наравно) знали, само је требало да се ускладимо са оркестром и бендом и прођемо кроз програм са гостом-диригентом Војканом Борисављевићем.

На дан концерта, све је било другачије. Добили смо и пропуснице, као што и доликује озбиљној продукцији, али тек када смо се распоредили по гардеробама, сазнали смо да скоро до половине концерта можемо да будемо у хали, у публици. Не сећам се да је ико остао у свлачионици. Можда једно или двоје. Певали смо, играли, скакали, вриштали, као и сви око нас, од грмљавине мотора која се стопила са првим тактовима хита Остаћу слободан, па све до момента када смо отрчали да се пресвучемо, момци у црна одела, девојке у беле хаљине, и спремимо да остатак концерта проведемо „са друге стране“.

Иза бенда, скривени од погледа публике, убрзо смо заузели своје позиције – хор на трибинама, Симфонијски оркестар РТС-а на бини између нас и „Рибље чорбе“. Аплаузом је испраћен хит Љубав овде више не станује. Завеса је нестала и публика, у којој смо до пре неки минут и сами били, одушевљено нас је поздравила. Осмеси нам нису силазили са лица и у легендарне Добро јутро и Када падне ноћ улетели смо као да смо и даље у публици. Наравно, без играња, то се ипак не сме.

Неколико тренутака било је потребно да се хала смири. Из потпуне тишине кренула је песма Погледај дом свој, анђеле. Крајичком ока видимо како Бора Ђорђевић, препознатљивим покретима прекрива или заклања очи рукама, пратећи текст песме. Арена је певала са нама, гласније и величанственије него пре. Више од 20.000 гласова стапало се у савршеном складу у незамислив хор. Од силине звука, фасцикле са нотама које држимо иако знамо напамет и текст и мелодију, вибрирају у рукама. Не види се то на снимцима, нити може да се осети преко екрана, може само да се доживи.

Крај концерта дошао је пребрзо јер смо на бис извели само три песме Остани ђубре до краја, незаобилазну Лутку и тада нову нумеру Презир. То је прошло у некој врсти магновења и уз нечујну размену одушевљења са осталим члановима хора. Не сећам се како сам дошла кући, али ми је глава наредних неколико дана и у сну и на јави била пуна речи и мелодија из Арене. 

Иако су прошле толике године, скоро сваки пут када уђем у Арену нађе се неко коме нисам причала како је било на оном концерту „Чорбе“. Показујем куда смо изашли на партер минут-два пре него што су „гладијатори“ на моторима стигли на бину и Арена се затресла од одушевљења публике, где смо били после када смо певали, како се „провалија“ испречила између оркестра и нас, и како ми је тада, када сам погледала преко оркестра и бенда у публику, деловало да је хала већа него сада.

Крсманац је, ако је веровати старијим члановима хора, од 1985. године, много пута стајао иза „Рибље чорбе“ због Погледај дом свој, анђеле. Мени се прилика пружила само једном.

Више никада се није поновило да будем са обе стране сцене на истом концерту. То се изузетно ретко дешава јер може да доведе до кашњења, што је недопустиво усред концерта, па је правило да се време до изласка на бину проводи у гардероби. Комплет нашминкани и обучени од почетка концерта чакали бисмо тако да нам дају знак за покрет, на ивици да заспимо. У публици у Арени, узбуђење погурано до максимума сјајном атмосфером не да нас није успављивало већ чинило спремнијим него икада пре.

После „Гладијатора у БГ арени“ нисам била ни на једном наступу „Рибље чорбе“. Није да није било прилике, само се није десило. И када је корона заувек одвела басисту групе Мишу Алексића мислила сам да ћу ићи некада, зваће они сигурно некога да свира уместо њега.

Много времена прошло је и од када сам последњи пут била на бини. Музика још увек чини велики део мог живота, али не волим да седим у неколико првих редова гледалишта. Светло је прејако и доноси ми само осећај као да наступам, али без свих оних лепих страна сусрета извођача са публиком. Некада чак и трему.

И даље непоправљиво верујем да ће неки концерт успети да надмаши онај чаробни осећај који памтим из Арене.