Пуцањ преко Ибра – сећање на убиство Јане Тучев

Тог јутра ништа није указивало да ће се тај 17. март претворити у један од најстрашнијих дана у косовској трагедији. Одвели смо млађу ћерку жени која је живела код моста на Ибру да је чува као и много пута раније. 

Јављају за неке чарке на мосту, на које новинари готово више и не обраћају пажњу. Али већ око подне тај немир је попримио неслућене размере. Супруг одлази по ћерку, да је пребаци код мојих родитеља у Звечан, да не слуша пуцњаву и не гута сузавац. Цео град је већ у диму од паљевине, шок-бомби, молотовљевих коктела…

Поглед у смрт

И Јана Тучев је живела у згради близу моста. Пришла је прозору да погледа шта се дешава и то је последње што је видела. Погодио  је метак који је дошао преко реке, с јужне стране Ибра.

Унели су је у прво возило које се затекло у близини. За воланом мој супруг, на седишту поред млађа ћерка од две и по године. Убацили су Јану позади, давала је знаке живота до улаза у болницу. Преузели су је лекари, али узалуд.

Бела лаж за дечји мир

Увече је било још страшније, јер је ноћ откривала где све гори. Отишли смо на пола сата до мојих да обиђемо ћерке. Нисмо ни помишљали да их вратимо кући, у град. Млађа је била  бледа, ћутљива. Мама каже да је цео дан помињала  тету.

И мене је дочекала са питањем: Де је она тета?

Рекла сам “добро је, ништа је не боли“. И касније је често запиткивала, а добијала исти штури одговор да је с тетом све у реду.

После десет и више година, несмотрено причам о том дану и само иза леђа чујем ћерку, већ тинејџерку: "Зар она није преживела, ви сте мене лагали!"

Плакала је, била је тужна и љута, а једино што сам могла да јој дам је загрљај и извињење. Не мислим да је помогло.

Јана је сахрањена близу мог оца, обиђемо и њен гроб. Убијена је пре тачно две деценије, али у глави једне девојчице живела је бар десет година дуже.

Убијена је када је имала 36 година, супруга, ћерку од девет, сина од четири године. Чујем да јој се родила унука. И наравно, зове се Јана.