Зашто морамо да славимо Осми март

Баш на празник сретох колегу, нешто старијег од мене. Испричасмо се мало и он ми на крају, прилично бојажљиво, рече: "Ииии, срећан ти празник... Мислим, ако га признајеш..."

Насмејах се и умирих га прихватањем честитке. "Не брини", рекох, "ја сам од оних које то не вређа и које Осми март не доживљавају као понижење, већ као празник женске борбе и солидарности". 

Иако му је очигледно лакнуло, мој одговор га је мало и збунио. Вероватно је у себи помислио оно стандардно - ко ће вама женама угодити!

Нешто слично се и ја често питам.

Не судим ја, наравно, о женама по мушким мерилима, не уклапам се у причу коју нам често "продају" - да је све кренуло наопако од кад су се измешале женске и мушке "улоге".

Не, напротив!

Питам се само зашто смо саме себи "одузеле" празник. Зашто не славимо његове вредности и жене које су се генерацијама за њих бориле?

Истина, Дан жена одавно није оно што би требало да буде, па некако и разумем оне које га не признају. Ако су главне асоцијација на Осми март јефтино цвеће, излазак у ресторан или сладуњаве и бесмислене поруке оних који би да продају што више блендера, фенова и депилатора, прилично је јасно зашто га се многе жене одричу.

Претпостављам да део одговора лежи и у жељи да се дистанцирамо од идеолошких одредница које је Дан жена носио и носи са собом. Још увек у њему видимо сенке комунизма, тоталитаризма, титоизма.

Још му "судимо" по сценама суморних пијанчења по фирмама, тако честих у филмовима прављеним у бившој нам држави. "Слике" празника су нам уморне жене које по аутобусима носе понеки офуцани цвет који су добиле од колега "реда ради", а заборављамо све оне храбре и величанствене жене које су живеле и страдале за вредности које промовише Осми март.

Обесправљене, неписмене, неке и физички и сексуално злостављане, исцрпљиване бескрајним трудноћама и рађањем, биле су осуђене на живот у служби и у сенци мушкарца - оца, брата, мужа, сина.

И баш те жене успеле су да дигну главу, да се успротиве, изађу на улицу и затраже оно што им припада - право на живот достојан човека.

Наравно да није било лако, наравно да их је друштво (читај - мушкарци) презирало и проглашавало лудима и беспризорнима. Наравно да су њихови протести гушени, често и врло брутално, у крви и уз жртве, али нису одустајале.

Бориле су се дуго, тешко, генерацијама, а Осми март, или како је касније назван, Међународни дан жена, постао је један од најважнијих симбола те борбе.

Установљен је на Другој међународној конференцији жена 8. марта 1910., на иницијативу чувене Кларе Цеткин, а у знак сећања на велике протесте радница у Чикагу 1909. и њујоршки марш 15.000 жена одржан годину дана раније.

У Србији је тај датум први пут обележен 1914., а после Октобарске револуције, постао је државни празник у Совјетском савезу. Ту праксу су касније следиле готово све комунистичке и социјалистичке државе, па је, сасвим неоправдано, Дан жена постао "неподобан" на Западу, иако су га касније (1975.) у свој календар уврстиле и Уједињене нације.

Политика је, нажалост, још једном пресудила и поделила оне које су у борбу за своја права ушле са истом жељом. У међувремену је празник додатно обесмишљен комерцијализацијом и свођењем на дан кад се женама купују цвеће и поклони.

У Србији је данас, као и у многим другим стварима, јавност оштро подељена. Једни га славе, други га се гнушају. Најмање је, рекла бих, оних који размишљају шта симболизује и какав је пут који су жене прешле за последњих 150 година.

Разлога за незадовољство и борбу и данас има много, али понекад ми се чини да често, баш ми, жене, заборављамо да није било лако доћи до тога да можемо да се школујемо, гласамо, радимо, рађамо онолико деце колико желимо...

За све су то заслужне неке храбре и упорне жене које би требало да славимо сваког дана, а посебно 8. марта.

Немам ништа против мушких честитки (као што рекох колеги), али Дан жена је ипак празник који би требало да честитамо једне другима.

Дан у којем славимо слободу, једнакост и правду, сећамо се оних које су се за то бориле и учимо тим вредностима оне које ће тек постати жене.

П.С. Ако добијемо неки цвет или поклон од мушкараца који су нам важни, то је, за мене лично, сасвим у реду, али најважније је да имамо могућност и саме себи то да приуштимо и да не зависимо ни од кога.