Знате ли где су Гаравице

И признајем, и мој би одговор до недавно био слегање раменима и укуцавање појма у Гугл. И изненадила бих се силно кад бих схватила да сам рођена и првих седамнаест година живота провела свега осамдесетак километара даље од тог страшног места. Бихаћ, у чијој се близини налази, за моју генерацију је био град у који смо ишли по мало бољу гардеробу, на ћевапе и излет. Био је незаобилазно одредиште ђачких екскурзија које су у бившој Југославије ишле "путевима НОБ-а". Почетна тачка у стварању нове државе, место у којем је одржано Прво заседање АВНОЈ-а, симпатични град који је одисао духом братства и јединства.

О Гаравицама никад не чух "ни слово"!

Нисам за њих чула ни док сам, као избеглица почетком деведесетих, на оближњем војном аеродрому Жељава чекала авион који ће ме одвести на сигурно, у Србију. Ни свих ратних година током којих је Бихаћ играо чудну улогу и некима био гробница, а некима ризница.

Да су Гаравице место страшног страдања и, по броју погубљених Срба (око 12 хиљада), на трећем месту, одмах иза Јасеновца и Јадовног, сазнала сам много касније. Сазнала сам захваљујући личном интересовању, али и томе што је вео тајни, скривања и порицања коначно почео да се диже са мрачног "наслеђа" НДХ.

Ипак, моја сазнања су била површна, тек толико да могу да одговорим на питања ко су жртве, а ко џелати. Зато ме је баш обрадовао позив аутора истоименог документарног филма, Драгана Радовића, да, пре пар дана, дођем на београдску пројекцију. Повела сам и четворо колега за које сам била сигурна да ће их ова тема интересовати иако су за Гаравице први пут чули управо захваљујући мом позиву.

Није ме изненадила њихова воља и знатижеља, али јесте гужва која нас је дочекала испред једне од сала МТС дворане. Схватили смо убрзо да од седишта која су нас "чекала" неће бити ништа, а једва смо пронашли и места за стајање.

Помало збуњено смо испратили обраћања патријарха Порфирија и аутора, али већ с првим кадровима филма, нелагоду због препуне и загушљиве сале заменио је неки посебан осећај захвалности и поноса што присуствујемо премијери баш ту, у сред Београда.

Ређала су се потресна сведочења преживелих. Људи који дубоко газе десету деценију живота присећали су се трагичних догађаја из детињства, страдалих родитеља, породице, комшија, читавих села. Драгоцену реч сведока допуњавали су одломци из докумената, изјаве жртава и џелата узете после рата, током истрага или суђења злочинцима.

Смењивали су се кадрови прелепе, питоме природе Бихаћког краја и сурових доказа људске деструктивности-срушених и оштећених споменика и цркава, јединих сведока постојања и страдања Срба на тим просторима.

У сали је владао мук.

У тишини се и завршила пројекција, без аплауза и жамора који обично прате премијере.

Не зато што аутор није заслужио аплауз или зато што су гледаоци разочарани, већ због тога што је над сваким од нас лебдело питање - да ли је могуће?

И нажалост, сам филм нам је пружио доказе да јесте.

Да, документа потврђују да је 1941. године у Бихаћу и неколико околних општина живело 105 хиљада Срба, а да је попис из 1949. показало да их је остало 49 хиљада. Мањи број је колонизован у Војводину, али већина је страдала у усташким покољима.

Да, могуће је да човек уђе у кућу, убије троје деце млађе од три године, одсече им уши, руке и ноге, запали их заједно са кућом, а онда, на крају исказа који је дао када је ухваћен, каже: "Не кајем се ни због чега!"

Да, могуће је да девојчица од 5-6 година преживи ране од метака, ударац секиром у главу, покољ читаве породице и да се, касније, у Јастребарском, упркос батинама, домогне дуго жељене коцкице шећера. Могуће је и да ту коцкицу шећера, као изазов и разлог за злостављање, међу гладну децу ставе часне сестре.

Да, могуће је да мајка у сметовима остави најмање дете зато што једино оно није могло да је моли да га не оставља. Могуће је да жена донесе такву незамисливу одлуку јер, да није, на завејаном Грмечу би скончали сви.

Пружио је филм још много страшних и трагичних одговора, али чини ми се да се онај кључни крије у исказу Хрвата Живка Ћурића који је закопавао српске жртве на Гаравицама.

Ћурић је сведочио да је један од крвника, Енвер Капетановић, на вапаје жртава и питање "зашто нас убијате?" - кратко одговорио: "Зато што сте Срби."

У тој краткој и једноставној реченици крије се оно што се деценијама прећуткивало и маскирало споменицима подизаним "жртвама фашистичког терора". Споменицима на којима се није могло јасно прочитати ко су жртве, а ко егзекутори.

Зато ваљда и нисмо знали шта су и где су Гаравице.

Захваљујући филму и Драгану Радовићу сада знамо, а рећи ћу вам и зашто је, баш данас, у ово смутно и тешко време, важно да га погледамо.

Не зато да бисмо се враћали у прошлост, желели освету или продубљивали јаз који већ постоји на овим нашим "окрвављеним" просторима, већ зато да бисмо схватили вредност живота. Да бисмо славили свако његово драгоцено зрно.

Та зрна са Гаравица су они времешни сведоци, људи који су овом свету подарили све оно што нису успеле хиљаде њихових страдалих рођака.

Помислите само на то, заувек изгубљено богатство и схватићете вредност сваког зрна.