Петарде су опет победиле и разум и осећајност
Током децембра прошле године много пута је апеловано да се за дочек Нове године не бацају петарде и да се избегава ватромет, јер бука која се том приликом ствара уземирујуће делује на особе са аутизмом и сметњама у развоју, као и на животиње. Ипак, чини се да као друштво нисмо довољно сазрели да схватимо да оно што је нама забавно другима уопште није. Чак напротив. Да их наводи да се понашају онако како иначе не би, па и да се самоповређују. Тако смо и овога пута у нову 2024. ушли уз пуцње и буку као да смо на фронту. Бар је тако било у делу Зрењанина у којем живим, а према снимцима са друштвених мрежа могла бих рећи да овај кварт није био изузетак у односу на читаву земљу. Јер, ваљда, ако не пуца са свих страна и није Нова година.
Апеле и молбе родитеља деце са аутизмом и сметњама у развоју, као и власника кућних љубимаца, чини се, мало ко је чуо. Или, можда пре, схватио озбиљно. Јер без петарди и ватромета нисмо могли да дочекамо ни ову Нову годину. И колико год да покушавам да схватим да је то некоме забавно, не могу да се не запитам да ли је лична забава важнија од општег добра?
Зар ти родитељи и та деца немају право да уживају у празницима без стреса и траума? Морају ли они сваки празник да „прослављају“ тако што ће по сат, два, па и дуже умиривати своју децу или тако што ће их затварати у најизолованије просторије у стану или кући?
Признајем, волим да видим ватромет и уживам у тој разноликости боја и облика на небу. Али зар је тих неколико минута мог уживања толико битно да не могу да га се одрекнем, иако неко други не да не ужива у ватромету, већ га доживљава потпуно супротно? Па, није.
Зашто смо онда толико себични да по сваку цену желимо да задовољимо себе не размишљајући о другима? А истовремeно нас ти други упорно моле и покушавају да нам објасне да они не желе да из хира „укину“ ватромет, већ зато што та бука на њих оставља негативне последице.
Исто је и са петардама. Истина, њих, за разлику од ватромета, никада нисам волела.
Дакле, више пута су крајем прошле године родитељи деце са аутизмом и поремећајима у развоју и преко медија и преко друштвених мрежа показивали и сведочили како бука од пиротехнике утиче на те особе. Такође, друштва за заштиту животиња молилa су челнике градова да се одрекну пиротехнике на дочеку и да тај новац донирају за набавку хране за напуштене животиње.
Истина, има градова у којима је овај предлог прихваћен и у којима је одлучено да ватромета не буде. Али, има и оних у којима се од тога није одустало. И сад, ту се јавља дилема, ако надлежни својим примером нису показали да су схватили суштину проблема, како очекивати да то учине сами грађани? Можда и могу, али они не могу да зауставе званично организовани ватромет.
Такође, многи се у таквој атмосфери и сами одлучују за паљење мини ватромета. Али и за бацање петарди.
Чињеницу да неко не може да разуме да бука од пиротехнике смета животињама, донекле могу да покушам да разумем. Можда не воли животиње, можда је према њима равнодушан, можда постоји неко дурго објашњење... Али, ништа од тога није довољно јак аргумент због којег се тај неко не би запитао да ли је његово понашање у потпуности исправно.
С друге стране, чињеницу да неко не разуме да његово понашање може да угрози живот неког детета не могу ни да покушам да разумем, нити могу да покушам да пронађем било какво оправдање за такво поступање. Некако ми невероватно звучи да у ери дигитализације, интернета, друштвених мрежа постоје људи који нису чули колико бука од пиротехнике узнемирава децу са аутизмом и поремећајем у развоју.
Ако таквих има, онда је задатак свих нас да још више указујемо на овај проблем.
Једно од питања које ми се јавило јесте и ако пиротехника негативно утиче на део становништва и на животиње, због чега се производи и продаје легално. Али, и ту постоји дилема и паралела која би могла да се повуче са цигаретама или, рецимо, алкохолом.
Стручњаци тврде да су и дуван и алкохол штетни по здравље, а они се, ипак, легално продају. Када би се званично забранила њихова производња и продаја, свакако би било оних који би то правили нелегално, а о продаји „на црно“ не треба ни говорити. Знамо шта се дешава са дрогом... У том случају можда је боље имати те специјализоване продавнице за пиротехнику, у којој се тачно зна шта је купљено.
Зато је много важније радити на подизању свести код свих нас о штетности, у овом случају, пиротехнике. Јер ако се смањи број оних који купују ватромете и петарде, ни произвођачи неће имати интереса да их праве.
Наш овогодишњи породични дочек се није много разликовао од неких ранијих. Изузев у делу у којем сам одлучила да видим да ли ће, после већ поменутих апела, поноћ проћи без буке од пиротехнике.
Нажалост, нисам морала много да чекам да се уверим да неће. Још пре првог откуцаја сата који је означио да је почео 1. јануар 2024. могле су да се чују петарде. Додуше спорадично. Међутим, у поноћ је све тутњало и пуцало као да смо, не дај Боже, на ратишту. Пуцао је и ватромет, а пуцале су и петарде. Са свих страна. А онда, после неколико минута тишина.
Помислила сам ето, неко се забавио. А неко ће сада сатима морати да смирује своје дете или свог љубимца.
И баш због тога сам у тренуцима када је већина Србије славила, села да напишем овај текст. Док сам под свежим утисцима.
Свима који ово читају желим срећну Нову годину.
И не заборавите, имамо тачно годину дана да преиспитамо своје понашање везано за коришћење пиротехнике за дочек, као и за неке друге пригоде.
Можда би осим традиционалних среће, здравља, љубави и пара ова 2024. могла да нам донесе и мало више одговорности за наша дела.
Једно је сигурно – Нова година ће доћи и без ватромета и без петарди.
Коментари