Драги путници за Истанбул, ваш пртљаг се неће укрцати због квара на систему

Обишао сам стотину земаља на шест континената, провео сам петнаест година на путовањима. То је статистика коју знам, а не знам колико сам летова на тим путовањима имао. Догађало се да се за годину дана винем у небо и по тридесетак пута. Навикао сам да је добијање пртљага чиста лутрија, па се због тога више не потресам. У ручној торби носим све за чим бих, кад би се изгубило, жалио.

Ипак ме је изненадио разглас на београдском аеродрому, док сам чекао да се укрцам на лет за Истанбул. Турска авио-компанија саопштава, после два сата кашњења полетања, да ће путници моћи да стигну на одредиште, али не и њихов пртљаг! Догодио се проблем са системом, и утовар није могућ. Први пут путујем са групом у којој нико неће добити своју торбу.

„Па то је поштено. Не као прошли пут, да изгубе само твој кофер”, рекоше моји родитељи када сам им јавио вести.

Потпуни хаос настао је тек у Истанбулу. Осетио се већ у аутобусу који нас је превозио од авиона ка аеродромској згради. Једна старија госпођа усплахирено ме запита:

„Шта ће сад бити са нашим пртљагом?”

Да ли јој личим на радника Туркиш ерлајнса, или на видовњака?

„Госпођо, пртљаг је прецењена категорија. Живи сте, здрави сте, шта Вам је више потребно у животу? Боље да су изгубили пртљаг, него Вас”, рекао сам уз смешак. Желео сам да је орасположим и укажем на то да ситуација, ипак, није толико страшна.

„Па јесте у праву си, синко. Једино, нисам баш здрава. Требају ми лекови који су у торби...”

На аеродромском шалтеру се скупило више стотина путника, чекајући да добију потврде о неиспорученом пртљагу. Гурају се, вичу, објашњавају.

Дођох и ја на ред.

„Где одседате?”

„Немам појма”, рекох искрено. Не волим да унапред резервишем хотеле, то чиним на лицу места, спонтано. Планирам да унајмим аутомобил и да сваки дан мењам место пребивалишта. Тек тако имам потпуну слободу.

„Добро, када будете знали јавите нам на овај број телефона. А овде упишите адресу свог дома у Београду. Пртљаг ће стићи сутра првим летом.”

Бака са којом сам се нашалио, молила је за помоћ. Болује од рака и њен пртљаг за њу је – живот. Било је много таквих сцена.

Сутрадан је први лет отказан. Отказан је и други лет. Рекоше нам да је сутрадан отказано чак сто педесет летова због квара на систему. Међу путницима почеше да се шире разне теорије: да ли је такав колапс могао да се догоди случајно? Да није повезан са ратом у Гази? Или са терористичким претњама?

Пртљаг је спокојно остао да чека на београдском аеродрому. А можда и није спокојно? Можда је тумбан, пребациван с краја на крај зграде. Можда су га докони радници усред ноћи бацали увис из чисте забаве? Можда, кад се погасе сва светла, изгубљени пртљаг оживи, и прави журку, лудује до јутра. Ноћни живот изгубљеног пртљага на аеродрому могао би бити тема читавог романа.

А унутра: мајице, панталоне, прибор за хигијену, лекови за случај изненадне болести, доњи веш... Све оно без чега се, у принципу, може. После Истанбула настављам путовање за Алжир, па су у њему потрепштине за четрдесет пет дана путовања.

Првих дана боравка у Турској са мном путује и једна пријатељица, па сам њу замолио, чим смо изабрали хотел у граду Једрене, да позове авио-компанију и јави нашу адресу.

„Пртљаг долази карго летом у један после поноћи”, рекоше нам и дадоше тачно време слетања, два дана после нашег доласка.

„Али биће потребно још два дана да стигне до вас”, рекоше, и то смо спокојно прихватили.

Четвртог дана путовања, јављају ми се родитељи:

„Неко је дошао у Музеј књиге и путовања и оставио за тебе неке торбе. Није се најавио, па нисмо били ту.”

„Није мој, али узећу”, рекла је наша пријатељица која се тамо затекла.

Да, биле су то наше торбе којима је, изгледа, ноћни живот на аеродрому дојадио, па су решиле да се врате кући. Мој кофер је у међувремену изгубио један точкић, улубио се и испрљао, као да се с пијаницама ваљао по блату.

Прихватио сам губитак пртљага као прст судбине. Навикао сам на невоље на путовању, а ово је још најмање што ме може снаћи. Али је моја пријатељица тешко поднела ситуацију, а нарочито неозбиљност авио-компаније. Позвала их је, грдила, вриштала од беса, објашњавала. А онда су јој рекли да – позове други број.

Тако сам остао и без одела, које ми је значајно за предавања и састанке које ћу имати. Моја жена, која је пртљаг спаковала, теже је то поднела од мене. Каже, у одећу је убацила љубавне поруке, које је требало да проналазим током путовања, кад усамљен у Сахари завучем руку у џеп...

Кажу, преко телефона, платиће ствари које смо купили, ако сачувамо рачуне. Имају среће у Туркишу што душа не уме да испусти рачун.

Све сам у Једрену лако нашао, осим доњег веша. Већ ми је дојадило да се гологуз шетам по музејима и џамијама, кад спазих продавницу. Нисам питао колико кошта, већ само изабрах шта сам тражио. Продавац, стари превејани Турчин са брчићима, као да је из српске народне песме изашао, само му сабља за пасом недостаје, оштрим оком спазио је моју хитњу, одрапивши цену. Сасекао ме је погледом: или плати, или путуј као што си до сад! Шта ћу, платих.

У Једрену су популарне радње са војном опремом – одећом и потрепштинама налик војним. Нуде ми продавци лоповске капе, за сваки случај, да ми се нађу, двогледе и другу опрему за шпијунажу. Узимам неколико мајица и почињем разговор са продавцем.

„Ја сам Курд из Газијантепа. Србија нам је помогла после земљотреса. Хвала вам”, каже, а ја му помињем да сам извештавао из Адане и Османије. Стеже ми руку, грли ме, захваљује ми много пута.
„Зграда у којој је живела моја породица се срушила. Петнаесторо мојих блиских рођака је погинуло!”

Питам га откуда он у Једрену.

„Ех, проклети рат! Дошли су једног дана из Курдске радничке партије, тражили да им дам пиринач и потрепштине... И ја шта ћу, убиће ме ако не дам. А за њима дође војска, хоће да ме убију што сам онима дао шта су тражили. Једва сам главу тад сачувао. Зарекао сам се да ћу отићи у најудаљенији део Турске и да се никад нећу вратити. Тако сам изабрао Једрене, то је најудаљенији град у Турској од мог.”

Пријатељи сад збијају шале да са мном неће ни мој пртљаг да путује. Ко ће да се ломата по Сахари, кад може да буде код куће? А родитељи кажу да ми је Туркиш учинио услугу: овако ме барем нико неће опљачкати и све што сам од куће понео, код куће ћу и затећи.

ПС: Ово се догодило 1. новембра 2023. године. Документацију сам предао адвокату на даље поступање.