"Породично благо" Синише Павића – реприза живота средње класе у репризном термину

Серија по наслову и радњи приказује нежну, топлу, породичну причу. Трагање породице Гавриловић, која припада средњој класи за давно закопаним златом, заправо је метафора за изгубљене или заборављене универзалне људске вредности. Аутори серије у тим пустоловинама гледаоцима нуде вишеслојни оптимизам.

Појединачно или у тандему, супружници Павићи слове за непревазиђене телевизијске ствараоце, а што је у ново, назови постмодерно доба на пољу у којем делују, скоро па изузетна реткост. Уколико изузмемо техничке детаље на које и нису имали значајнији утицај, може се без претеривања њихов рад назвати: познавање сржи друштва!

Од Врућег ветра до Јунака нашег доба поменути аутори баве се нама, односно карактерима ликова што се дословно срећу у свим сферама друштва. И то готово без и једне једине грешке када је реч о начину живота појединаца, али и "сукоба" између представника из руралних и урбаних средина; и то јесте заиста несвакидашње достигнуће вредно дивљења.

Парадоксално, а истовремено и апсурдно делује да се њихови поједини јунаци свакодневно појављују у јавној сфери било где у Србији; ти врли стручњаци показују све аномалије које Павићи од смрти Јосипа Броза до данас исмевају. С друге стране, творци серија што годинама снимају као на траци, натерали су гледаоце да поједине Павићеве (анти)јунаке, попут Срећка Шојића, без иједне позитивне карактеристике прихвате, заволе, али и да им понекад чак и завиде.

Средња класа у вртлогу транзиције

Серија Породично благо снимана је од 1998. до 2002. године, с паузом у време бомбардовања Србије, а без претходног сагледавања тог периода, односно времена које серијал третира и миљеа одигравања радње, не може се ваљано сублимирати уметничка вредност овог дела.

Наиме, у друштвено и економски тешком, транзиционом периоду из социјализма ка капитализму, у центар збивања у претходно опробаном методу смештена је београдска породица, елитни представник средњег сталежа.

Ставови њених чланова одражавају поглед на свеукупне промене у друштву, а чини се да је породица, као главни фактор радње израженија, наглашенија и осетљивија него у осталим њиховим радовима.

Ту засигурно има и забелешки оне, назовимо је, епохе што се окончавала у периоду када је серија снимана. Међутим, виспренији гледаоци уочавају да управо због приказивања огољене стварности, али и оптимистичких надања, Павић и сарадница на сценарију, његова супруга Љиљана, кроз ово дело делују визионарски – замишљено над прошлошћу, као и над неизвесном будућношћу, свеједно – појединачно или породично.

Један слој друштва у транзиционој Србији, средња класа која нестаје већ годинама, рекло би се, проживљава сцене из Породичног блага, без обзира на то што су приватизација (на српски начин) и капитализам одавно већ реалност; стиче се утисак као да је поменути део друштва ретроактивно преточен у ликове из поменуте серије, па и не чуди што Радио-телевизија Србије свако мало понуди тренутак опуштања уз знан редослед реплика, јер актуелност је увек важна медијима.

Суштински сегмент о пропадању, односно нестајању средње класе у бившој Југославији исказује се већ у првој епизоди. Један од чланова породице Златко Гавриловић испијајући нес кафу, док се његова мајка Валерија, адвокат, припрема судску одбрану, а отац Гаврило дотерује за одлазак на посао у фирми где је финансијски директор, сестра Биљана испробава хаљину за велику матуру, а најмлађи брат Бебан усавршава учећи енглески језик; упитан, да млађем брату појасни шта је то middle class Златко каже:

– Средње жалосно, Бебане.

– Како жалосно?

– Па средњаци, разумеш, ни тамо ни ’вамо, оно нит смрде, нит миришу. Само да не штрче негде, да случајно не пишају уз ветар... И мирно да спавају, то је главно! Јао, како Шекспир има лепо за њих, Хамлет баш каже то супер: „Спавати, мирно сањати”. То је њихов главни животни идеал, разумеш!?

И све би након овог Златковог објашњења било такозвано „сољење мора” да се сцена из породичног дома није преселила испред, а потом и унутар приватне компаније чији је власник Гаврилов побратим Јанко Јанковић Листер.

Тиме су Павићи истакли пренаглашену, отужну стварност у којој се истиче контраст живота поштеног Гаврила који возећи „југо 45” одлази код побратима по новчани зајам, а овога среће у новом „пајеру”.

Актуелност драмског сукоба

Свака епизода и кадар понаособ у Породичном благу захтевају усредсређеност и пажњу, мада се због глумачких бравура неретко занемарује порука проистекла из неке реплике.

Рецимо, прва епизода је у много чему једна од најзанимљивијих, у њој се гледаоци не упознају само и искључиво са главним јунацима и радњом серије, као што је то случај са многим другим телевизијским остварењима снимљеним последњих неколико деценија. Поред многобројних интересантних детаља прожимају се и четири од пет елемената драме, једино се расплет, занатски, догађа у последњој.

Експозиција, заплет, кулминација и перипетија почињу доласком Бисеније Гавриловић са вереником Милорадом Јанковићем и оцем Трајком Гавриловићем у породични дом брата Гаврила. Све се завршава или заправо тек почиње када Златко изгуби коверту са, из очеве фирме позајмљених, 20.000 марака на киоску брзе хране, намењених сестри.

Крај серије и драмски расплет дешава се, рекло би се, у помало филмско-идиличном тону: деда Трајко и најмлађи унук Братислав проналазе ћуп са закопаним породичним благом који решава све њихове невоље и након чега почиње нови живот породице Гавриловић.

Но, у поменутој уводној епизоди приказан је и читав драмски сукоб који се прожима током 62 епизоде колико садржи серија. Најчешће уз две супротстављене стране одвија се борба „добра и зла”.

На дијаметрално супротним странама су припадници средње класе и они који желе више, интелектуалци и они сналажљици, затим супротстављање градске елите и човека из руралне средине, потом управљача, тј. менаџера и (не)поштених радника, а у свему томе има и одвајкада присутног генерацијског јаза и све то под велом транзиционог периода.

У оваквој констатацији ствари, серија Породично благо не упада у очи плиткоумних и не замера се дубокоумнима, ако уопште постоје једни и други, јер ионако обе стране у свему, а у годинама након краја серије траже и виде само забаву.

Ако се неко и упркос разумевању детаља запитао на концу свега – чему репризе, одговор је посве једноставан. Репризираће се Породично благо, али и друге Павићеве серије, док год постоје они које интересује шта ће се десити у следећој епизоди, како би се меланхолично присетили неке од претходних реприза.

Репризираће се док год Горан Брандо Гагић не пронађе ангажман у иностраном фудбалском клубу посредством менаџера Лабуда Стојановића, док год Листер и Газда Језа желе на продаји спортисте да зараде, репризираће се док год Стојковићи долазе у престоницу, трбухом за крухом, док год разне Баба Роске ординирају у јавном простору.

Репризираће се док год је Гаврила Гавриловића и његове породице, Валерије, Златка, Биљане и Братислава, деда Трајка и Бисеније, са све вечитим студентом Kоканом и лопужом Мићом.

Биће још Породичног блага у репризном термину, јер дух Гаврила и даље прати друштво у којем живимо, радимо, стварамо, лажемо, крадемо, подмићујемо, варамо, сплеткаримо…

Павићи су се у свим серијама до сада бавили већинским делом друштва, притом обухватајући сваки сегмент, односно подсистем у друштву, приказавши егзактно и концизно све добре и лоше стране.

На крају крајева, велика већина грађана у Србији данас проживљава последице приказане у Породичном благу, и из тог разлога радња серије је и даље актуелна.

Као антипод представљеној идеји оличеној у телевизијском делу на крају сваке епизоде чује се песма Срце породично која улива оптимизам помешан с (не)познатом носталгијом док музика Корнелија Ковача одзвања у ритму речи: „Чекамо зору да нам сване, бојимо маштом сиве дане“.