Гледам слике са прослава годишњица матура, лајкујем, коментаришем и... тугујем

Гледам их, лајкујем, понекад напишем коментар, али у дубини душе... тугујем.

Не наравно због тога што је некоме лепо и што се радује већ зато што ја то нисам осетила, баш ниједном за ове три деценије од кад сам завршила средњу школу.

И не, нисам се посвађала са својом генерацијом, нисам имала неко страшно искуство на матури или нешто слично.

Ја, једноставно, нисам имала среће!

Није ми се дало да завршим школу тамо где сам је уписала и са онима које сам знала готово од рођења.

Крај трећег разреда био је и наш крај. Раздвојили су нас рат, поделе, мржња и злочини. Разишли смо се заувек, а време не лечи ту рану. Само је облаже патином и чини мање болном.

Средњу школу сам завршила у Београду. Потпуно неочекивано нашла сам се сама у граду који је за мене тада био неописива енигма и који ме је помало плашио својом величином и енергијом.

Сналазила сам се како сам знала и умела, али младост је ваљда таква...неустрашива. Да ли због тога или зато што су, у време када су се "губиле главе", моји школски проблеми били заиста небитни, тек у новој школи и разреду сам се сасвим добро снашла.

Јурила сам и стизала разлике у градиву, језику, начину живота. Упознавала сам људе с којима сам одједном морала да делим школске дане. Било је то тешко, али некако лепо време и поносна сам на тадашњу Ђурђицу. Не верујем да би ова данашња, са много више животног искуства, била тако успешна, одлучна и паметна.

И упркос изношеној, половној гардероби, смешној фризури и помало уморним очима, баш тако себи изгледам на фотографијама из тог периода. Гледам их некад, кад имам снаге, и сећам се...

Матурски рад сам "бранила" баш на свој осамнаести рођендан. Од узбуђења се нисам ни сетила да сам постала пунолетна док нисам стигла "кући", тј. код рођака код којих сам тада живела. Чекала ме је торта и скромно, али лепо славље. Била сам срећна и захвална, а опет тако тужна.

Био је јун 1992. године, "пресечен" Коридор и све везе са родитељима и сестром, са породицом која је остала у Крајини. Ех, ко је само годину дана раније могао да претпостави да ћу пунолетство славити без њих, без пријатеља које знам од рођења и далеко од града који сам неизмерно волела. Ал' живот је такав...непредвидив и суров!

А ја сам била спремна да се борим.

Спремала сам се за пријемни на ФПН-у, али пре свега, за матурско вече.

Жеља и идеја ми није недостајало, али је пара било само за црну мини хаљину на бувљаку, прве ципеле "на штиклу" и фризуру и шминку из "домаће радиности". Неопходну "дозу гламура" поклонила ми је једна дивна жена коју сам упознала зарађујући први џепарац у Привредној комори.

Вешта секретарица Мелина (мислим да јој је тако било име) направила ми је цветове од бордо тила због којих она хаљина више није изгледала "као са бувљака". Носила сам је поносно и срећно, без трунке стида или осећаја да заостајем за другарицама које су за матурско вече потрошиле права мала богатства.

Ни у њиховим очима нисам видела никакав наговештај подсмеха или подозрења. Било је то неко друго време. Време у којем су се још увек осећали призвуци оног "невиног" доба у којем човека није чинило оно што има, облачи или вози већ оно што носи у себи. Били смо млади и веровали смо, упркос рату и невољама које су се назирале, да будућност може бити само боља.

Хм...верујем да је многе од нас та "боља будућност" заобишла и да је искушења било и превише, али сигурна сам да је било и много радости и успеха. Жао ми је само што то, за ових 30-ак година, нисам нити једном поделила са генерацијом која је Средњу педагошку завршила 1992. године.

Жао ми је што није било времена да се боље упознамо и останемо у контакту. Верујем да се они састају бар на неку "округлу" годишњицу, али ето... до мене никада није стигао тај позив.

Нека врста позива на дружење стигла је пре десетак година из мог родног града, од људи са којима сам одрастала и "замало" матурирала. Размишљала сам данима да ли да идем или не и на крају одлучила да не дирам рану која још није зацелила. Можда неки следећи пут....

Схватила сам ипак тад да ћу заувек остати у процепу између живота који сам могла да имам и онога који ми се догодио. Помирила сам се с тим да не припадам ни оној госпићкој, ни овој београдској генерацији 1992.

И иде то тако... док не дође касно пролеће и по кафанама не крену прославе годишњица матуре. И џаба ме многи убеђују да се та славља често претворе у пијана хвалисања и надметања некадашњих школских другова. Џаба!

Увек ћу жалити за тим људима и свим пропуштеним приликама.

Знам да они који се сада спремају за матурско вече ово вероватно неће прочитати, али можда хоће њихови родитељи. Надам се да ће им пренети моју поруку. Уживајте, радујте се, будите поносни и чувајте једни друге. Хаљине, шминка, фризуре, одела, скупи аутомобили којима ћете доћи на матурско... све је то пролазно и небитно!

Оно што остаје и што ће вас пратити кроз живот су људи и вредности са којима сте одрасли. Чувајте их... себично и заувек!!!

П.С. Можда у овим редовима неко препозна и ону девојку са цветовима од бордо тила и обавести је да ће за четири године генерација 1992. обележити 35. годишњицу матуре!