Зашто мислим да не треба забранити мобилне телефоне у школама

Није пријатно, нити је културно када мобилни зазвони у току састанка, у позоришту или у школи на часу. И заиста телефони не треба да звоне ни у тим, нити у многим другим ситуацијама. Мислим да се ту сви разумемо и да око тога нико нема дилему. То се, иначе, врло лако решава. Утишавањем звона.

Да ли би због тога онда требало забранити деци мобилне телефоне у школама. По мом скромном мишљењу, не.

Па опет, чини се, да некад решења нису тако једноставна. 

Јер, није звоно са мобилног телефона у току часа једини проблем. Наставници се, даље, жале да деца због мобилних телефона нису усресређена на наставу. Да су на друштвеним мрежама, да не слушају предавања, не раде оно што се од њих тражи...

И онда је најлакши начин да се то реши тако што ће се мобилни забранити у школама?!

А због чега не научити ту исту децу да мобилни телефони могу да се користе у настави?

Да, рецимо, на њима траже информације које су им за тај час потребне, да проналазе адекватну литературу, проверају наводе које добијају... Због чега им се не дају задаци које би решавали на мобилним телефонима у току часа. Такозвани паметни телефони и интернет нуде различите опције и могућности само их треба искористити на прави начин. На глобалној мрежи нису само Фејсбук, Твитер, Тик-ток, Инстаграм...

Техника и технологија се развијају невероватном брзином и то је, хтели ми то да признамо или не, будућност и нас и наше деце. Зашто онда не користити њене предности, већ говорити о забрани?

Уосталом, зар се током пандемије није инсистирало на онлајн настави и нису ли деца морала да користе мобилне телефоне или таблете, лаптопове да би пратила наставу и да би могла да раде домаће задатке? Значи тада су школе захтевале да деца имају ове уређаје, а сада се тражи њихова забрана.

Да ли незаинтересованост деце за наставу треба да буде разлог за забрану мобилних телефона? Па, не баш.

Јер и у време када сам ја ишла у школу, пре три деценије, било је наставника и професора који нису знали да нас на прави начин заинтересују за свој предмет, а није било мобилних телефона. Значи, потребно је мењати нешто у приступу деци и презентовању садржаја.

Следећи проблем су видео-снимци који настају у школама. Да ли би насиља било мање да нема мобилних? Или се о томе не би толико знало и причало? Нажалост, видео-снимци су често једини доказ да је дошло до вршњачког или било ког другог вида насиља, као и непримереног понашања ученика или запослених.

Треба ли због тога забранити мобилне у школама?  По мени, не.

Јер како би се, иначе, доказало ко је жртва, ко насилник, а ко ни крив ни дужан сноси последице? Или би се многи случајеви заташкавали?

Нисам стручњак, али наводи да су деца насилна и агресивна због тога што носе телефоне у школе ми некако не пију воду. Као и да се због телефона мање друже.

Рецимо моја деца, која су други разред основне школе, носе своје телефоне. Користе их да се јаве да су стигли у школу и да крећу кући када се настава заврши. Колико знам нису насилници. Никада ме, и надам се да неће, још нико није позвао да ми каже да су се са неким у школи посвађали. И колико видим и чујем имају баш много другара са којима се друже не само у школи, него и ван ње.

Можда је задирање у приватност и можда ће ме неко одмах оптужити, али редовно проверам за шта користе своје мобилне телефоне. Јер, проблем треба сећи у корену.

Читам преписку у вајбер групама, гледам садржаје које су пуштали и игрице које играју. За сада је све то примерено њиховом узрасту.

Такође, када раде домаћи учим их да мобилни телефон може да се употреби, рецимо, и да се пронађу пословице, лектира коју треба прочитати, задаци за вежбу из математике, па и одговор на неко питање из света око нас...

На телефону вежбају шах, анализирају партије које играју, уче где су погрешили.

И не, заиста немам намеру да им забраним мобилни. Али, имам намеру да их и даље усмеравам како да правилно користе могућности које им мобилни телефон даје.

Да ме неко не схвати погрешно, као што сам већ рекла, припадам генерацији која је мобилни почела да користи тек на факултету и то са задршком, јер су минути и поруке били скупи, а о интернету на мобилном није било ни помисли. Тада смо ишли у школу, без да смо могли да се јавимо родитељима да смо стигли и да је све у реду. Али, чини се да тада није постојао оволики страх да нешто лоше може да се догоди детету које оде у школу.

Ево, рецимо пре неколико месеци на путу до школе, један од мојих дечака се саплео и пао. Том приликом је услед ударца у бетон разбио главу. Други син ме је позвао и рекао шта се догодило, тако да сам исте секунде могла да одреагујем. Повређено дете сам одвела у Ургентни центар, док је друго дете отишло у школу. Епилог овог догађаја су три копче на аркади и поломљене наочаре.

Шта би било да нису имали телефоне код себе зато што иду у школу у којој су они забрањени? Како би се снашли у тој ситуацији? Ко зна. Али, ето показало се да су знали да телефон употребе у правом тренутку и баш на начин на који се то очекује.

Зато не разумем зашто се неко залаже за забрану мобилних телефона у школама. Зар није задатак свих нас да научимо децу да се одговорно понашају увек и свуда у животу - на улици, у позоришту, биоскопу, продавници, у госитма, код куће и у школи?

А то, између осталог, значи и научити децу када се и за шта користи мобилни телефон, а када се то не ради. Сигурна сам да постоје ситуације када су мобилни телефони у школама и више него добродошли. Али, неко то мора да препозна и да на то укаже деци.

Уосталом, нисмо ли ми одрасли пример деци? Па ако се телефони забрањују деци, онда би требало да буду забрањени и наставницима, професорима, педагозима, псхолозима, директорима, теткицама, нама родитељима...

Због чега се код нас, накако као по правилу, забране намећу ако не као једино, онда сигурно као најлакше решење?! И да ли заиста желимо да живимо у забранама?