Ђачки растанак – могу ли се злочин и туга у књижице уписати

Мајка се данас постаје слободном вољом. Када жена постане мајка, ко се то усуђује да јој убије дете, да јој одузме вид, ишчупа срце, рани заувек душу.

И они су деца мајки и очева. Један дечак је убио другове у школи, а други - момак убио је другу децу, девојке и момке у Дубони и Малом Орашју.

Деца нам плачу, а родитељи јаучу. Нећемо се дуго опоравити од трагедија, јер ту није крај. Ђаво не мирује, уместо љубити, неки би свакодневно хтели још убити и на старо зло заличити.

Ко је крив? Ko је крив? Нико није крив...погодио нас је бумеранг који смо сами бацили.

На сто пута поновљено "Зашто“ нисмо спремни да се суочимо и кажемо "Зато што..." Данима тражимо одговоре, а кукавице смо, да признамо. Опомене су нам стизале годинама, а највеће месецима уназад.

Шта смо радили?

Седели и држали се за столицу да нам је случајно неко не измакне. А била је већ измакнута, све смо мислили - неће мени.

Измакла се целом друштву, па нам се Бранково ( Радичевић) "од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба“ претворило у пуцањ, у крвави час историје - ђачки растанак.

Не бих да набрајам, да пишем колико нам је љубави остављено у наслеђе, а ми се одрекли, заборавили.

Од када се родио мој деветогодишњи син нисам имала тежи и болнији разговор с њим. Бојала сам се да нећу знати да одговорим на његова питања. И нисам ни морала да знам, од њега сам, тако малог човека, добила одговоре.

Поред страха и питања, као и многе друге деце, да ли ће неко доћи и у моју школу да пуца или да нас убије, њему је било важно да ли су родитељи дечака убице у школи на Врачару ухапшени.

"Мама, ја знам шта се догодило. Није ту децу убио тај дечак, већ његови родитељи. Који родитељи држе толико оружје у кући, то није нормално!“

Наставља са својим објашњењем: "Сада би сви наставници морали том дечаку да упишу кеца у ђачку књижицу. Мора да му се упише да је убио своје другове. Мора то да пише, да не превари неког другог да је добар и да воли другове“.

Протестује, тражи да се сада та школа затвори, јер у њој не могу деца да уче кад су им ту убијени другови.

Мислила сам да сам прошла најтежи део разговора и да ће све даље бити лакше. Након два сата креће незаустављив јецај и плач.

"Мама, од туге ме боли сваки орган тела. Не причај ми више о томе, неће ми изаћи из главе до краја живота. Како ћемо даље живети?“

Грлим га, тешим и обећавам: Ћутаћу, живећемо.

За неколико дана упознаће са ђацима – Карловце, Радичевића место драго.

Неко би морао да буде бољи, друштво у којем живимо, родитељи, деца, школа...сви. Само још да се одлучимо и договоримо ко ће први да почне да буде бољи.

Како ћемо даље живети, дете пита. Пробуди се Србијо, да нам мајке остану да буду мајке, да нам деца не памте ђачке крваве растанке!

„И неће нам, судити по томе како смо поштовали заповести, већ по томе да ли смо научили да волимо“, патријарх Павле.