Моја борба са анорексијом (трећи чин) – окидачи за буђење чудовишта

„Поправила си се“ или „изгледаш здравије“, коментари су који могу дубоко да уздрмају процес лечења оболелих од поремећаја исхране. Тинејџери на одељењу за адолесцентну психијатрију у болници „Др Драгиша Мишовић“ били су пренеражени када би им те речи, из најбоље намере, упутили ближњи.

Данима би грлили јастуцима стомаке на којима штрче две карличне кости и кроз зубе говорили да се „осећају дебело“. За оброком су пак алармирали: истригероваћаш ме ако не поједеш све, нећу моћи ни ја.

Енглески глагол trigger (подстаћи, покренути), одавно је у језику младих, али шта значи у кругу оболелих? Тригери коче трновит процес лечења анорексије, муњевито враћају болест, али и доводе до ње. У моје време (звучим попут родитеља), тригере смо звали окидачима за гладовање и повраћање.

***
Један четрдесетогодишњак у болници присећа се тригера из детињства. Челник клуба у којем је тренирао атлетику рекао му је да је то спорт који захтева бољу форму, као и да је дијета једино решење да би наставио са спринтом. И вршњаци су га задиркивали због шлауфа на стомаку, те је почео са гладовањем, преједањем и повраћањем.

Тако се тај четрдесетогодишњак први пут нашао на одељењу, после година у вртлогу поремећаја исхране. Изгубио је, у међувремену, и посао и породицу и пријатеље. Остали су ми урезани подсмеси пацијената и саркастично питање: зар је могуће да се у тим годинама сећа дечјих опаски. Упозорење за оне са слабим желуцем: наставите од три звездице.

Испричао нам је и да је открио још један начин да сузбије глад – жвакањем и пљувањем хране. Дакле, узме ванглу са питама, сажваће парче и пљуне га, чиме превари мозак да је јео. Упозорио нас је и на последице, показавши шта му (ни)је од зуба у вилици остало. И тинејџери су ми касније признали да су прибегавали истој методи. Родитељи, нека вам очи буду и на леђима!

Попут овог четрдесетогодишњака, сада и сама враћам филм. Сећам се тригера када ме је прва симпатија посрамила речима да сам „буца“. Болест је тог трена разбила огледало, у којем и данас видим искривљени одраз. Моји тригери за повратак анорексије, скоро две деценије касније били су пак промена посла, раскид емотивне везе и блиски смртни случајеви.

***

Први задатак после повратка из болнице, како сам најавила у другом чину, био је дуго одлагани разговор са уредником. Црвена као булка, улазим у канцеларију, одлучно тражећи да се вратим писању. Анорексију аутори називају и „поремећајем срамоте“ због укорењеног осећаја стида код оболелих, који ме је у том тренутку преплавио.

Уредник, који није ни слутио да сам болесна, до танчина образлаже: Јована, нисам приметио да си део тима (социјална изолација – размишљам у себи), не видим амбицију (једино стремљење био ми је нижи конфекцијски број), не знам нити један твој став о било ком питању (анорексија као део идентитета), а уосталом теме и не предлажеш (апатија, губитак воље).

Потпуно несвесно, уредник је уџбенички описао симптоме анорексије. То је био шамар који ме је освестио колико су моји потенцијали били благо речено – истањени болешћу. Убеђење да ме гладовање чини енергичном и буднијом, као кула од карата у секунди било је срушено.

Утицај гладовања на ум и тело, предочава и амерички клинички експеримент у Минесоти из средине 20. века. Закључци кажу да сe после дуготрајног гладовања код испитаника јавила депресија, анксиозност, слаба концентрација, инсомнија, губили су смисао за хумор, често су размишљали о храни и прикупљали рецепте, имали су и осећај друштвене неуклопљености…

***
„Иницијална каписла“ за болест код особа код којих увелико тиња, у великој мери су и медији и друштвене мреже који величају мршавост, гладовање и пластичне операције. Тврдње супруге познатог спортисте о „здравој“ храни, на пример, биле су ми првокласни изговор за родитеље зашто гладујем и избацујем месо и млечне производе.

Сећате се мог повратка у познато окружење након 21-дневног одвикавања од зависности од гладовања? Власница модне куће која је подробно на телевизији објашњавала да гладује 42 дана може да тригерује особу, склону перфекционизму, да оболи. И рекламе о чаробним пилулама за мршављење, које оболели често злоупотребљавају, имају исти ефекат.

Коментар попут „напокон ниси тако мршав/а“, иако добронамеран, може да буде тригер за особу у процесу лечења. Довољно би било једно „како си“ или „уз тебе сам“. А, уосталом, имамо ли права да коментаришемо нечији изглед? Зар смо толико застранили?

Лавина порука из инбокса после прва два дела о мојој борби са анорексијом пак показује да су међу нама они који мрзе своје тело, крију и не лече поремећаје исхране, али имају и друге озбиљне психичке проблем…