Вози Мишко из Шри Ланке кроз Београд – да се ја питам, протерао бих аутобус овуда
Да сам тог дана на посао ишла колима не бих доживела необично искуство у градском аутобусу. Насупрот очекиваном заустављању на аутобуском стајалишту на Славији, аутобус остаје у кружном току јер му полиција не допушта да скрене у Булевар Ослобођења.
Попут сцене из филма: задесили смо се у аутобусу, нисмо могли из њега, а возач из Шри Ланке на линији 33, није знао куда да се упути. Пита ме којим улицама да иде… Предлажем да отвори да питамо возача троле, међутим он окреће главу и не показује жељу да помогне. Сапутник из аутобуса помало љутито тражи да изађе, али возач одговара да не сме да отвори.
Док стојимо у кружном току, гласно предлажем, а више питам, да ли да иде трасом двадесетпетице преко Црвеног крста, па даље до Кумодража. Неко одговара да је то велико заобилажење. Питам постоји ли могућност да се укључи некако поново у Булевар Ослобођења. Не… чују се одговори. Путници се укључују у разговор, пуни разумевања. Сада је већ нас неколико код возача.
Дечко који је хтео да изађе укључио се у разговор са предлогом да идемо на ауто-пут… Послушамо га… Показује му карту са телефона, ал’ не иде, добацим да ни ја не бих тако разумела. Преузима на себе да наводи возача на нову путању, на енглеском језику.
Возач креће из кружног тока на Славији ка Немањиној. На тој станици изађе неколико људи. Могла сам и ја да изађем, али сад сам већ толико била укључена у решавање ситуације да сам морала да се уверим да ће возач, који је и очима тражио помоћ, изаћи на редовну руту коју вози и која му је позната.
Настављамо даље дуж Немањине, преко сајма до ауто-пута па искључења до Аутокоманде. Дечко који је хтео да изађе јер је журио, ниједног тренутка није изгубио стрпљење, а возач је пажљиво слушао.
На пола заобилазног пута до Аутокоманде, возачу стиже порука ГСП-а да је у току протест. Неко ме је још на Славији питао какав протест… Да сам реч више рекла, можда бисмо се удаљили од проналажења решења за насталу ситуацију.
Током ове авантуре, Београђани различите доби нису показивали нервозу, напротив, показали су велико разумевање и солидарност за грађанина из Шри Ланке који је био на свом радном месту – месту возача. Необично јесте, али иако смо сви путовали сат дуже, путници су били јединствени, осећало се разумевање и нека ведрина.
Лепо понашање постало је толико ретко, да се човек пита шта је то другачије било у овој вожњи градским превозом. Када су могли да се очекују бес, љутња и осуда – показана је само и искључиво добронамерност и жеља да се помогне.
Широким осмехом, возач је потврдио радост када је дошао на њему познато стајалиште. Свако се на свој начин поздраво с њим при изласку, а он је наставио даље, редовном трасом.
Коментари