Читај ми!

Забраните пушење у кафићима, не желим да смрдим

Не желим да ми одећа и коса смрде након сваког изласка у кафић. Не желим да ме штипа грло од дима. Не желим да будем "вештица" јер некога молим да угаси цигарету. По свему судећи, држава ће стати у одбрану здравља нас непушача, бар на папиру. Искуства са актуелним законом, који је такође требало да избаци дим из јавних простора, мада не у потпуности и из угоститељских објеката, не може, а да не пробуди сумњу.

Забраните пушење у кафићима, не желим да смрдим Забраните пушење у кафићима, не желим да смрдим

У јесен 2020. године лежала сам на Одељењу за високоризичне трудноће једног београдског породилишта. Све собе су биле у одличном стању, а на зиду сваке собе био је телевизор. Али, највише памтим тоалете.

Постојала су два, у једном врата нису могла да се затворе, при чему је ве-це шоља стајала тачно наспрам њих. У други тоалет нисам могла да уђем јер је био задимљен, а и непрестано заузет.

Труднице које због пандемије коронавируса нису смеле да изађу из породилишта како би запалиле цигарету, димиле су у ве-цеу. Тоалет је био празан само у току визите када би их сестре растеривале.

Испитивања код професора у кабинету

Била сам друга година факултета када сам сазнала да ћу колоквијум из најтежег предмета те године имати у кабинету професора, а не у слушаоници.

Сећам се да сам била јако нервозна јер је реч о професору за којег сам знала да ће ме питати све о политичким системима, осим онога што пише у књизи, а била ми је и непријатна помисао да ћу бити сама у његовом кабинету.

Срећом, нас три смо тај дан имале заказан термин за колоквијум, па смо ушле заједно и то у задимљену просторију, у којој смо сви били мутни. Професор свакако није планирао да угаси цигарету због нас или ради нас. 

Сећам се и "пушионице" гимназије у коју сам ишла, а у којој се окупљало наставно особље. То не би било проблем да ту нису одржавани допунски часови, односно долазило да се одговара за поправљање оцене у посебним ситуацијама.

Ко шта ради, ја перем косу

Против пушача немам ама баш ништа. Моји родитељи су пушачи, имам колеге који пуше и пријатеље. Имам и астму.

Имам и капут и јакну који се усмрде након сваког изласка у кафић. Косу морам да перем после сваког боравка у неком угоститељском објекту, како ми постељина не би непријатно мирисала. Тако је откад сам се детоксиковала по напуштању родитељског гнезда.

Пре две недеље ишла сам на неку стендап комедију у локал који нема најсрећнију вентилацију и зидове који су упили дим цигарета, цигара и још којечега. Очи су почеле да ми сузе, сочиво да ме жуља. Већи део вечери сам ћутала, што ме није спречило да промукнем, а моја плућа која одавно раде нешто смањеним капацитетом да се од дима бране надражајним кашљем. 

Када сам дошла кући и када је дим већ изашао из мог носа, схватила сам да је запосео моју јакну, моју одећу, моју косу и да не могу да легнем у кревет смрдећи, кад већ морам кашљући.

Мој тренутни избор је или да седим код куће, или да идем негде, кашљем и смрдим. Такав је и избор деце која се од тинејџерских дана (не)вољно трују дуванским димом.

Остани код куће ако ти већ све смета

Аргументи који су могли да се чују од Удружења власника ноћних барова и клубова, а који се противе изменама закона, ишли су у смеру подела – нека постоје клубови само за непушаче – па нека имају пореске олакшице; већ постоје кафићи само за непушаче – па нека иду тамо.

Нисмо ми ретка врста, ми смо две трећине становништва Србије. Зашто да будемо спречени да идемо са својим пријатељима пушачима у барове, односно да уз улазницу добијемо и задимљеност гратис?

С друге стране, да ли зато што смо непушачи и не желимо да удишемо дим који нам штети, треба да имамо далеко мањи избор места за излазак?

Један од аргумената противника забране пушења је и да ће доћи у ситуацију да ће власници морати да плаћају високе казне због понашања својих гостију, истичући да ће онда конобари упозоравати госте, који могу због тога постати насилни. С друге стране, чињеница је да то не би био преседан, јер и сада има ситуација да због претеривања у пићу и недоличног понашања морају некога да удаље из локала.

Неко закон треба и да спроводи

Садашњи закон није заштитио нас непушаче, а камоли нашу одећу. Присетимо се одредби садашњег закона: У објектима величине преко 80 квадратних метара требало би да буде макар 50 одсто простора одвојено за непушаче, док у просторима у којима постоји физички одвојени део за пушаче не сме да се продаје и конзумира храна и пиће.

У пракси смо добили пет столова за непушаче који се налазе одмах поред столова за пушаче. Делимо исти ваздух и исти смрад. Нико нас није заштитио. Било је то превише посла за мали број инспектора, што ће рећи да план спровођења није био реалан.

Није само до инспектора. Неко је требало да забрани мојим трудницама–сапатницама пушење у тоалету, а неко је оног мог професора који ми је дао јадну шестицу тог дана требало да пријави. Можда је требало ја то да урадим?

петак, 22. новембар 2024.
7° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње