Кад одрастеш на тромеђи дијалеката, рачунај да ћеш бити мета подсмеха

„И ја гу не знајем. Само гу у ноћ чујем и у с'н с'нујем. А песма је моја голема: Kако мајка сина имала, чувала, ранила. Дан и ноћ само њега гледала. Што на сина душа заискала, све мајка давала, а син - болан! Пораснаја син. Дошла снага, младост... Дошле башче, цвеће, месечина. - Замирисале девојке!... Син полетеја. Све што искаја, све имаја. Хатови, пушке, сабље, жене... Kоју девојку неје погледаја, само њене косе неје замрсија и уста целиваја“, каже газда Митке и тражи од Коштане да му пева Жал за младост.

Коштана Боре Станковића, а не филм Зона Замфирова је био мој први сусрет са дијалектом јужне Србије. Као школарци били смо свесни да се његов говор донекле разликује, да је архаичан, да се у том делу земље тако говори или се говорило, и ништа нам није било смешно. Гледајући филм Зона Замфирова сам се смејала, али зато што је комедија, зато што су глумци били одлични, али не зато што ми је био смешан јужњачки дијалекат.   

Отац ми је рођен у Чачку, школован у Београду, на терену је упознао моју мајку пореклом са Рудника у Горњем Милановцу. Очев посао их је одвео у Краљево, где сам се родила. Пошто су деца у то доба доста времена проводила са бабама и дедама, тако сам и ја била мало са татиним родитељима, мало више са мамином мајком, посебно што нисам хтела да идем у обданиште, па сам до поласка у школу углавном живела у Горњем Милановцу.

Раздаљина између Чачка и Горњег Милановца није ни 30 километара, али у било ком од ова два града ће по вашем говору, односно акценту, одмах знати из ког долазите и наравно да ће вам исмевати нагласак.

Дошло је време да кренем у школу и враћам се у Краљево, које је неких 47 километара удаљено од Горњег Милановца. Комшиница, мамина добра пријатељица, рођена Краљевчанка, је толико исмевала мој милановачки нагласак да сам је готово замрзела. Срећом, имала сам слуха те сам врло брзо научила да говорим као Краљевчани, али онда када одем код бабе на летњи распуст, првих пар дана, док не ухватим ритам, другари ме задиркују како говорим.

Иста комшиница која ми се ругала како говорим је са истим жаром исмевала и неког момка подстанара из Трстеника, града који је 30 километара удаљен од Краљева. „Онај мали из Трстеникеее!", тако га је звала. А како говоре Чарапани (Крушевљани), то је тек био предмет подсмеха, као и нагласци околних села и свих осталих градова на све четири стране света.

У четвртом разреду добили смо нову другарицу у одељењу из Чукојевца, села недалеко од Краљева. Деца су сурова, то сви знамо. Кроз какав пакао је прошла то само она зна. Опет, на њену срећу, и она је имала довољно слуха, па је врло брзо успела да се уклопи у нову средину, чак и више од тога. Ипак, и дан данас памтим њену реченицу: „Купила премалицно оделце децама“, и увек се насмејем.

Онда нам је у петом разреду дошла Славица из Пећи, па у шестом Александра из Ниша. И опет исто.

Дошло је време да се крене у Београд на студије. Осим што се одвајате од куће, крећете у непознато, стрепите и како ћете сада међу те „роџене Београџане што живе у Кеве Јевросиме кец кец“ с тим својим завичајним нагласком, а да не испаднете глупи у друштву.

У Београду станујем код Далматинке са Хвара, а на мојој групи Београђани су у мањини, више је било нас завичајаца, те смо се лепо уклопили. Имала сам једну Краљевчанку, па сам се спријатељила са Никшићанком, па са Пожаревљанком, па колегиницама из Сремске Митровице, Земунком, Београђанкама....Чисти Вавилон!

Међу свима њима највише сам се дружила са колегиницом Здравком Никчевић из Никшића и тако лепо научила да причам као Црногорка да су многи мислили да смо земљакиње. Али када сма отишла код ње у Никшић, испоставило се да они у ствари не говоре тај „црногорски“ по којем их ми, наводно препознајемо и којим се они наводно, шепуре по Београду. Просто, што би се рекло, говоре нормално, готово књижевним језиком.

Пошто сам била „усмерени“ ђак, по средњошколској дипломи сам „преводилац сарадник“, у ствари, имала сам исти наставни програм као моја ћерка која је завршила ту Филолошку гимназију чији ученици су се извињавали због некоректности према дијалекту југа Србије. И у тој средњој школи на предмету Савремени српскохрватски језик са лингвистиком сам коначно научила да сам детињство провела на граници три дијалекта штокавског наречја: источнохерцеговачког, шумадијско-војвођанског и косовско-ресавског.

Тако мој муж Земунац, каже да по томе како говорим када телефонирам зна да ли разговарам са фамилијом из Горњег Милановца, Чачка или са школском другарицом из Краљева. Не знам да ли ми се некада омакне неки од завичајних нагласака. Никад ми нико није рекао, осим ћерке којој је засметало како наглашавам реч Америка, па се трудим да не погрешим у акцентовању.

На студијама сам упознала и Пеђу из Лесковца. Био је јако духовит и главна звезда у друштву, али када је посебно желео да нас засмеје, онда би се окренуо свом завичајном дијалекту, што нас је све доводило до суза. Нисмо се подсмевали, али нам је било смешно, симпатично, необично.

Од њега сам сазнала и да Лесковчани не говоре исто као Врањанци, Нишлије или Пироћанци. Лингвистика каже да говор Лесковца и околине спада у призренско-јужноморавски говорни тип призренско-тимочког дијалекта. Тај фамозни дифтонг дз који само они умеју да изговоре, из азбуке је избачен реформом Вука Караџића у 19. веку. Пеђа је радио и као радијски водитељ, лесковачки говор нико није могао да му открије.

Исто тако, једна од урбаних легенди коју сам чула одмах по доласку у РТС је била прича како је један од најбољих спикера телевизије, Миодраг Здравковић, (за оне млађе који се не сећају, човек који је прочитао вест да је умро друг Тито), био највеће чудо управо зато што је са таквим успехом „надвладао“ дијалекат понет из Рготине у Источној Србији.

Тако је ваљда и Душко Радовић успео да помеша чачанско и нишко наслеђе и да Београђане годинама поздравља са врха Београђанке. И Драга Јонаш, легендарна лекторка и спикерка Радио Београда, са којом сам имала срећу да радим, је рођена и одрасла у Ваљеву, а упамћена је као непревазиђени пример тачне дикције и правилног акцентовања.

Вероватно чак и они који не говоре енглески језик могу да препознају да ли гледају амерички или британски филм. Верзиранији разликују и остале варијанте енглеског језика. По говору може да се препозна да ли је лик у филму Тексашанин, Ирац, Шкот... Италијански којим говоре мафијаши у америчким филмовима, није италијански који ћемо чути у остатку Италије. Цео свет пева наполитанске песме, а оне су испеване на дијалекту италијанског језика.

У Британији постоји Би-Би-Си инглиш. У документарној серији Стивена Фраја, Фрајева планета речи, сам сазнала да су прагматични Британци докучили да је у кол-центре, посебно оне који примају притужбе потрошача, најбоље упослити људе из Њукасла јер њихов акценат делује озбиљно, ауторитативно и компетентно. Такође сам сазнала да се само у Јоркширу, грофовији на северу Енглеске, говори на преко шест дијалеката. 

У Немачкој кажу постоји више дијалеката, али углавном се говори о четири који се толико разликују да не разумеју једни друге. Зато странци уче Hochdeutsch (високи немачки) – стандардни немачки језик, као што и ми у јавној употреби користимо стандардни српски језик. 

На крају, ипак не знам да ли се и зашто стидимо дијалекта, што рече моја колегиница Александра Тајковић, и да ли би требало да их удруженим снагама дижемо у небеса? Да, језик којим говоримо одређује наш идентитет, али ипак сам ближе тези да деламо локално, а мислимо глобално. Да живим у Нишу, говорила бих као Нишлије, да живим у Ужицу, временом бих прилагодила чачански ужичком, једино ако се одселим у Лесковац, не знам како да научим то фамозно дз. 

Али већину времена се ипак трудим да говорим стандардни српски језик, додуше ипак ми не успева да по правилима акцентујем речи као телевизија, радијатор, лабораторија, Александар....