Не фрљајте камење на моме убаво, не треба деца да изеду ћутек

А ти кучко, саг ћеш да изедеш голем ћутек - цела Србија разумела је тетка Доке која је са све китку налетела на тетка Таске, да гу брани част на Манета кујунџију.

Смејали су се на куче у чакшире, Зоне побегуљу и на Манулаћ банкирче и они којима је сметало што те 2002. екранизовани Сремац у биоскопе није дошао са преводом. Као да су у лектири имали титл.

Вероватно пристрасна, јер ми је цела фамилија раштркана јужније од Ниша, са милином сам упијала свако "научија", "казуваја", "запеваја". И више од сат времена пролетe ми као песма, и то она, јужњачка - најскупља, упркос неудобној бордо фотељи старог параћинског биоскопа и кикотању, помислих са својих 12 година, покондирених гледалаца.

Хеј, није поента да будеш гласнији од Доку! И како је могуће да ги ништа не разбираш - не правимо се Београђани, сви знамо како се прича у Поморавље.

Они који не знају, вероватно нису ни прочитали ни погледали Петрију. Млађи су се, надам се, едуковали уз Марчела.

Као ни тада, ни сада ми није било смешно кикотање на рачун људи са југа Србије које је стигло правац из Филолошке гимназије, места на којем би српски језик требало да се слави са свим његовим наличјима. Међутим, лицемерно је то што су дрвљем и камењем у напад кренули и они који се на овакве назови-форе приватно слатко исмеју.

У славу политичке, друштвене, и како год да назовемо ту коректност, гимназија се извинила свима који су се осетили дискриминисано. Ђаци који су на Инстаграму објавили плакат са питањем "Имаш ли муке с падежима као људи са југа Србије?", нису имали лошу намеру. Тачка.

Међутим, не могу се деца ни окривити ни помиловати за оно што није њихова кривица - јер су она, ако не код куће, онда у школи (нарочито оној која се у основи бави језиком) морала да науче да дијалект није исто што и неправилан говор, и да представља украс, а не проблем једног језика.

Тужна је слика иза рефлектора јавности, јер ова врста тзв. хумора јесте и прихватљива и присутна у окружењу у којем деца одрастају. И то на оба језичка "пола" - једни се смеју "ратовању" с падежима, а други "ударању у бандеру". Ови први су ипак и гласнији и јачи, јер иза себе имају правила и језичке магове.

Зато није праведно да се брже-боље стави тачка на питање о којем се иначе ћути - а то је дискриминација људи са подручја у којима се говори дијалектом, а богу хвала, наш језик је богат географским варијететима.

Са тиме се, сигурна сам, сусрео свако ко је, по доласку у Београд, наставио да говори онако како је научио код куће - било да је то исмевање на факултету ако неки акценат залута, нетрпељивост која протутњи аутобусом на сваки промашени падеж, по која опаска на рачун провинцијалаца, пропуштена шанса за посао који подразумева рад са странкама...

Но, и ту има двоструких стандарда. Чини се да је већа срамота ако се фрљаш с јужњачки падежи и заврћеш речи по моравски, али је мање глупо ако неко одлучи да се не одрекне говора који као орден носи из Западне Србије, ако не одустане од ијекавице на којој је одрастао, или реши да од других не скрива да му је баба Соса, ил' да му је ђед рођен у Беране.

Премда се и људи из тих крајева са сличним проблемом суочавају у неким круговима, па и професијама, као што је на пример посао водитеља.

Претпостављам да је онима из Западне Србије лакше да истрају у овоме. Зашто и не би - када их од малена уче да се баш у њиховом крају негује "најправилнији" говор.

Потврдила ми је то давно и чувена лекторка РТС-ове Слагалице Милка Цанић, којој сам се приликом интервјуа 2011. као студенткиња пожалила да ми помало иде на живце тај "западњачки" тон, дужине и нападно "шj" што поједини које сам упознала оданде користе, a које ми је, када сам се на њега навикла, постало симпатично.

Живцира можда неке од њих и мој параћински, иако га ја већ дуго "пеглам". Тачно је да сам одавно пристала на формални "тако треба" изговор, али без икаквог устезања и са посебном диком у свакодневној комуникацији негујем оно - "што би у мо'е село рекли".

И нико не може да ме убеди да је исправна језичка подела на правилно-неправилно, ако оно што се третира као правилно у већини крајева наше земље пара уши. Па нека су сто пута гласнији они који би слепо да се држе језичког елитизма.

Ако је српски - језик народа, зашто бисмо то нешто јединствено које има свако парче ове земље стављали у калуп, који понекад и људима који никакве везе са југом немају звучи неприродно?

И зашто се стидимо дијалекта, уместо да га удруженим снагама дигнемо у небеса? Зашто за њега нема места у јавној сфери? Да ли су језички чистунци и покондирене тикве толико моћни да су нас убедили да ће нам језик испрљати управо оно што га чини посебним?

Зар нас Зоне, Коштана и Петрија нису довољно задужиле да не дозволимо да нам деца одрастају у друштву у којем ће "Куде си пошја?" уместо одговора наићи на кикот?

Да и кујунџије могу сас чорбаџије објаснио нам је још онда Сремац, па како то да се и даље водимо оним "баба с бабу, жаба с жабу"? Не само да се подсмевамо, ми се међусобно и даље не разумемо.

Зато сам решила да гласно уперим прст у институције - образовне, културне, али и медије.

Да истински упознамо и научимо да ценимо сопствени народ, језик, културу, традицију и наслеђе, није довољно лектира или две, по нека представа или репортажа.

Школске секције, регионална такмичења, кампови, фестивали, па зашто да не и ток шоу емисије могле би на прави начин да врате славу и врањском, и лесковачком, и пиротском, и моравском, и свим другим говорима које ће, ако овако наставимо, прогутати београдизација.

Уколико дозволимо да се то деси, што би рекла Доке, мож' си само жмијемо како мачке испод накладено кубе - ал' свак' на своју страну.