Далеко је Глазгов, угасимо бојлере на време

Јасно је да су на самит морали некако да стигну, а пошто је реч о острвској земљи, нећу више о оним авионима већ о неким много "приземнијим" стварима.

Да ли су се, излазећи из топлих соба, после литара и литара воде потрошене на личну хигијену и доручака направљених захваљујући неком извору енергије, запитали светски лидери, окупљени у Глазгову, колико су те исте енергије потрошили и да ли су могли да буду рационалнији?!

Можда грешим и можда међу њима има много "освешћених", ал' некако ми се ипак чини да ни њима, а ни нама није на памети екологија док уживамо у благодетима урбаног живота.

Тешко да нам, док у врелим летњим данима спас тражимо у климатизованим становима и продавницама и не улазимо у аутобусе и аутомобиле без климе, пада на памет да је сву ту енергију требало негде произвести.

Не размишљамо колико је воде за то потрошено, колико угља сагорено и колико је све то "коштало" нашу планету. Док одврћемо вентиле на радијаторима и уживамо у тако лако доступној топлоти, не питамо се колико је мазута или гаса потребно да би наши станови и куће били топли током зиме.

Навикнути да трошимо, нисмо спремни да се одрекнемо ни делића оног што нам нуди модерно доба. Као у оној Чорбиној песми...узимамо, а ништа не дајемо.

Е, баш тај рефрен ми се често мота по глави док гледам како на паркингу испод моје терасе чланови једне породице улазе у два или три аутомобила и возе се безбрижно на посао.

Вероватно ти исти током дана брижљиво (и потпуно оправдано) прате извештаје о загађености ваздуха у Београду, деле забрињавајуће вести по друштвеним мрежама, а онда поново седају сами у своје аутомобиле и враћају се кући.

Успут праве неописиву гужву испред локалне школе чекајући децу која би, да није тога, морала до куће да пешаче читавих 200, 300 или 500 метара.

О нашој себичности размишљала сам и летос, током оних несносних врућина. Било је разумљиво што смо током дана укључивали клима уређаје, али питала сам се мора ли и по ноћи.

Док је мрак на београдском асфалту разбијао једнолични звук расхладних уређаја, размишљала сам колико смо уствари све подредили својој удобности и колико не мислимо о последицама.

О њима нису размишљале ни моје комшије, у селу где имам викендицу. Док су околне општине увеле строге рестрикције воде, сељаци забринуто обилазили усеве, а негде на Сувој планини стока умирала од жеђи пошто су пресушили извори, "викендаши" су заливали траву у дворишту.

Ее, људи...имали су образа и дрскости да учине нешто толико себично. Верујте ми да ме је буквално болела свака кап улудо потрошене воде.

Нажалост, много је сличних примера, а мени се чини да је то сигуран пут у пропаст.

Док размишљамо у стилу "после мене потоп", упиремо прстом једни у друге и тражимо у свему разлог за бесконачне и бесмислене расправе, заборављамо на личну одговорност.

Можда је мало, можда је небитно, али ја некако баш у томе, у малим корацима и ситним одрицањима видим суштину екологије.

Зато, док чекате одлуке "великих" из Глазгова, учините неки свој, "мали" помак.

Оставите аутомобил на паркингу, прошетајте или уђите у градски превоз (и то је за људе), искључите грејање ако је напољу 20 степени и не туширајте се све док има топле воде у бојлеру.

Видећете, није тешко уопште.