Црква Светих апостола Петра и Павла крије Теслину тајну

У том питомом селу надомак Госпића, у зеленом миру, под Теслином сенком, добронамерном човеку (па чак и оном који то није) постаје јасно чији је син био Никола, где је крштен и на којем писму је написао прва слова.

И не, нећете тај одговор пронаћи у модерном Меморијалном центру, међу необичним експонатима и збуњујућим подацима према којима су Тесле влашког порекла. Истину, једну и једину, спознаћете у цркви Светих Апостола Петра и Павла која однедавно поново краси ово личко село.

Храм Српске православне цркве, у којем је службовао Николин отац Милутин, и у којем је 1856.године крштен човек који ће "обасјати свет", обновљен је 2006. Ове године је и фрескописан, захваљујући свештенику Милану Радусину из Далматинске Епархије и уз благослов Епископа горњокарловачког Герасима.

Радусин је на занимљив начин спојио црквене и световне мотиве и испричао причу о славном научнику, његовом пореклу, али и страдању народа којем је припадао. Тако на зидовима смиљанске цркве, уз уобичајене религијске призоре, можете видети крштење Николе Тесле, али и Новомученике Јадовинске, тј. фреску посвећену жртвама усташког логора Јадовно на Велебиту.

О страдању Теслиног народа сведочи и масовна гробница изнад цркве, на ободу гробља и шуме која га полако гута. Мермерни крст (рад вајара Мирка Ћелића), који је подигла Епархија горњокарловачка, и дрвени, који пре пар година подигоше чланови удружења "Јадовно 41", сведоче о усташком злочину и 560 невиних српских душа које ту скончаше.

И црква је делила судбину свог народа. Храм, први пут освештан 1765. , готово је срушен током Другог светског рата. Обновљен је тек 40 година касније, 1986., а онда поново оштећен и опљачкан током 90-их.

Ипак, није ово прича о злу, рату и страдању. Напротив! Ово је прича о вери и нади, о истрајности, несебичности и поносу. "Исписала" сам је недавно, током посете Смиљану и спомен подручју "Јадовно".

"Осетила" сам је у овој прелепој цркви која одише миром и достојанством, а посебно у насмејаним очима оца Драгана Михајловића, пароха госпићко-смиљанског. Овај млади свештеник, родом из Бијељине, стигао је у Смиљан 2016. и преузео дужност у обновљеном храму. Не би у томе било ништа посебно и необично да отац Драган није први православни свештеник од 1991. године који са породицом живи у Госпићу и служи као парох госпићко-смиљански.

Готово замрлу парохију, у којој скоро да и нема верника, у граду у којем се донедавно на месту срушене православне цркве (Светог Ђорђа) налазио паркинг, пробудио је један млади, несебични и неуморни човек. Отац Драган постао је нит која повезује, светионик у тами у којој живе Срби по опустелим селима у околини Госпића. Ту је кад треба помоћ, кад се слави и тугује, кад се смеје и кад се плаче.

Био је и с нама, служио парастос над безданим јамама велебитским, молио се за душе страдалих, али и за здравље нас који их обилазимо.

Изненадила ме је смиреност и благост овог човека. Мислим да први пут пред свештеником нисам осећала оно што би се најлакше могло описати као трема, не због непоштовања или отпора већ из страха да не учиним или не кажем нешто погрешно. Са оцем Драганом тај страх је ишчезао већ првог тренутка. Једноставан и скроман, са неком необичном истрајношћу у очима, као да ми је улио наду да ћемо ипак опстати, да ће у Теслиној Лици живети његов народ, да ће се у смиљанској цркви крстити неки нови "велики људи".

Знам, много сам "терета" ставила на његова плећа. Знам да своју свештеничку дужност обавља углавном на гробљима и местима масовних страдања, знам да је мало повода за радост и наду, али мало је и таквих као он, оних који су спремни нa жртву.

А верујте, баш то, као и велика снага и упорност, потребни су му за посао који ради, на месту на којем га ради.

Зато, ако вас икада пут одведе до Смиљана, посетите тамошњу православну цркву и потражите оца Драгана. Верујем да ће и на вас оставити исти утисак, без обзира на то одакле долазите и колико знате о месту и народу чије наслеђе чувају!