Београдски нилски коњ никада неће видети Нил – време је за виртуелни зоо-врт

Животиње из разних делова света у кавезима, осуђене на доживотни локдаун. Тако је у свим зоо-вртовима: неке птице не могу да виде небо, а оне мало срећније га виде али не могу високо да лете, лавови, тигрови, леопарди не могу да трче, нилски коњ нема где да се окрене у свом малом базену, вукови и лисице су већ одавно заборавили ко су, змије склупчане без жеље за покретом, фока још и некако осмишљава своје играрије у базенчићу... A сви су заробљеници тужног погледа.

Како су радосне животиње које имају власнике. Како су оне мажене и пажене, а нису ни свесне колико су среће имале. Велика је благодет бити кућни љубимац.

Док задовољни посетиоци ходају алејама зоолошких вртова, тамо иза жице је живо биће које ће заувек свет посматрати са тог места, док ће његови рођаци слободно ходати и живети у својој природној средини.

Увек сам се питала како су те животиње тако мирне. Сећам се да ми је Петар Лаловић у емисији коју смо радили за 3К РТС-а причао да је снимајући животиње за своје филмове закључио да је код њих све исто као код људи, мислио је на емоције и карактере. У његовим остварењима све животиње снимане су у својим стаништима.

Чујем ових дана, у београдском зоо-врту родио се нилски коњ. Та велика беба никада неће видети Нил и доживети сву лепоту покрета у великој води. Гураће се са својим родитељима у базену који је толико мали да се чим га оперу одмах испрља.

Необично је да се толико труда и новца улаже у одржавање патње и ограничење живота животиња у недовољно великим ограђеним просторима.

И баш у Палићком зоолошком врту видела сам нешто што никада нећу заборавити. Најнесрећнији шимпанза кога можете да замислите, загледан у једну тачку док мази велику лутку коју држи у наручју. Касније сазнајем да му је недавно умрла партнерка.Тај призор ми је и данас пред очима.

И сад нешто размишљам, окружени смо свим тим смарт уређајима, увелико се примењује вирутелна реалност, интернет ствари и проширена реалност, небројено много сателита се поставља изнад Земље зарад свих тих технолошких проналазака, да не говорим о холограму и његовој примени.

Тако бисмо, на пример, уместо много хектара земљишта имали једну модерну грађевину са више спратова, опремљену видео-зидовима, тач-скрин екранима, ласерима, холограмским пројекцијама и просторијама које пружају доживљај виртуелне реалности, односно сусрет са животињама из читавог света и то у њиховом природном окружењу.

Доживљај би могао бити употпуњен и биоскопом 4Д за оне којима је виртуелна реалност прејак доживљај. Био би то један хај-тек зоо-врт.

Била би велика радост за све животиње које тужне дане проводе у кавезима градских вртова да их једног дана замени холограм или виртуелна реалност. Дете које уместо играчке држи лаптоп сигурно би било одушевљено одласком у такав зоо-врт, технички развој у овом тренутку то подржава.

Јер заиста је болно видети тужног удовца шимпанзу са лутком и све оне апатичне животиње од којих су многе и рођене у кавезу.

Будући вирутелни зоо-врт нажалост не би донео радост садашњим заробљеницима тужног погледа осуђених на доживотни локдаун, али би то била велика срећа за све оне који ће се рађати и одрастати у природи и слободно трчати, пливати и летети.