Читај ми!

Да ли сви следбеници Борхеса данас имају дуге браде које не перу никад

Пре тридесет пет година напустио нас је највећи књижевник, па хајде да се каже, друге половине двадесетог века, писац који је маштао без очног вида и видео пространства која други никад својим очима нису угледали. Његово име је Хорхе Луис Борхес.

Много тога може да се напише и каже о Борхесу и након три ипо деценије. Осам савремених аргентинских писаца питали су данас шта мисле о Борхесу. Њихови одговори кретали су се трансферзалом: од маштовит, до направио нови свет у књижевности.

Све је то тачно, али када би се морао направити најмањи заједнички садржалац који би нам понудио одговор на питање зашто је Борхес толико утицајан и шта је то ново што је он смислио, онда бисмо, сликовитим речником, морали казати да је он за књижевност био нешто слично што су претраживачи били за интернет.

А знамо колико су се набогатили оснивачи Google-a и Yahoo-а. Оно што су они урадили за интернет, Борхес је учинио за књижевност. Ипак, за то није ни изблиза стекао овоземаљски капитал као господа Пејџ и Брин, оснивачи Гугла, и Јанг и Фајло, оснивачи Јахуа.

Но, да видимо, како је то Борхес умрежио књижевност.

Јесте, истина је, и овај Аргентинац кренуо је од максиме од које креће и данас сваки добар писац: књижевност није пука преслика овог света, штавише, литература је свет за себе који се темељи на својим правилима.

Али, онда је Борхес отишао и корак даље. Са усађеним библиотекарским духом, увео је у своју књижевност приче о писцима, приче о њиховим делима и тако постао један од утемељивача правца који се збирним именом назива постмодернизам, правца којем ни данас нису одређене јасне границе и надлежности.

Али, Борхес се није бринуо због тога. Он, штавише, и није баштинио тај израз, нити га је много рабио у својим интервјуима и писмима.

Борхес је на уму имао трансцендентни капитал, односно онај који превазилази границе емпиријског искуства.

У својим књигама почео је да размишља о уједињењу свих књижевних светова, тамо негде у идеалној библиотеци. Личило је то на идејне Уједињене нације, на простор где ће се у чворишту једне књиге наћи подаци свих књига, на место где ће читаоци почети да опште са књижевним ликовима као људи с боговима, на простор где ће сами јунаци направити накнадну интеракцију између себе, и са сазнањем (посмртним, оностраним) самог писца или без његовог знања исписати нове књиге - неке надкњиге.

Све ово током четрдесетих и педесетих година прошлог века било је толико ново, да Борхес, рецимо, код нас све до почетка седамдесетих година прошлог века не само да није имао наследнике и следбенике, већ се за њега није ни чуло.

А онда све почиње да се мења.

Борхес постаје "први библиотекар" књижевности. Многи почињу да га прате. Само деценију касније, још већи број је оних који га опонашају. Углавном лоше.

Вуди Ален је начинио много филмова у којима се сусрећу књижевни јунаци са стварношћу Њујорка, рецимо. Готово је непребројива множина писаца, од Лос Анђелеса, преко Мадрида, Трста, Београда, до Хонг Конга, који у својим књигама "оживљавају" туђе јунаке и уводе их у неке нове догодовштине.

А Борхес на све то већ тридесет пет година ћути.

Да ли је његова библиотека у добром стању или је трошна и склона паду?

Чињеница да је постмодернизам званично окончан: без опела и сахране и да данас бити постмодерниста, значи да имате преко шездесет година, да сте бивши левичар и да имате дугу јарчију кудраву браду коју не перете никад...

Да, и ово: да сте тобоже несхваћени као писац и уметник.

По овоме гледано, Борхесова библиотека утонула је у хлад и прашину, а њене идеалистичке зидове захвата пузавица која ће убрзо учинити да се библиотека више не назире.

Биће то час који сам Борхес можда највише чека.

Када та идејна живица сакрије свако постојање Борхесове библиотеке, она ће постати мешавина Светог грала и Елдорада, дакле пехара вечне младости и града у којем се налази све злато овога света.

У том часу - а он није далеко - сви ће почети да је траже на идејној мапи. Не, неће то бити они писци из Москве или Мумбаја који у своје романе уводе браћу Карамазове. Биће то неке нове генерације које ће, за разлику од садашњих, схватити да је овом свету потребно мало чуда које не могу видети на екрану мобилних телефона да би уопште опстао и да бисмо сви имали будућност.

Биће то можда време када ћемо престати да верујемо у "стварност" компјутерских игрица, време у којем "гејмери" неће бити најпросперитетније занимање. Укратко речено, биће то доба када будемо схватили да наша машта може да направи слику какву рачунарска симулација Холивуда није и никад неће моћи да достигне.

Дотле ће Борхес још да одћути у свом гробу у Женеви. Колико? Још тридесет пет година? Писац ових редова жели да верује да ће то бити знатно краће.

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

уторак, 02. јул 2024.
19° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару