Из Грчке, пред финале: Воле ли Грци „брата Ђоковића“ више од свог Циципаса

Грк по рођењу, никакве крвне везе са Србијом, али заљубљеник у наш народ, још док је студирао стоматологију у Београду. Данас тврди да је полу-Србин, одлично говори наш, или полу његов.

Виктор је и почасни конзул Србије. Не само по томе што на његовој кући у Аргостолију, главном граду Кефалоније, стоји табла која то потврђује и велика српска застава на тераси.

Викторовом заслугом овде постоје улице: Шабачка, Вождовачка и ускоро Сокобањска. Његовом заслугом оне су братске општине са Аргостолијем.

Братске? Тако честа реч овде у Грчкој када поменеш Србију. Толико година идем на летовање у земљу браће и никада нисам ни помислио да то „братски” долази из неког интереса.

Када сам се изгубио на Крфу у планинским селима, брат из пекаре частио ме је пецивима – јер сам Србин. Када сам прекорачио брзину, полицајац је погледао таблице и рекао, „ох браћа, ај' даље". И много сличних ситуација, које су учврстиле то братско уверење и у мени.

И када год сам почео филозофски да размишљам о том „братском”, шта нас то веже сем исте вере, некада повезаних краљевских и принчевских лоза, Крфа као уточишта нашој војсци, обични поступци, обичног народа, терали су ме да упростим „философију” и сведем размишљање на обичан осећај.

Виктор је отишао корак даље, он није Брат, он је полу-Србин и за њега је та филозофија ту завршена.

После студија, а почетком ратова у бившој СФРЈ, Виктор је често организовао хуманитарне караване са лековима за Србе. Поверио ми је да је ту било и цигарета и метаксе за војску.

„Па треба дати и војсци нешто, је л' тако. То њима треба поред лекова”, објашњава ми уз пиво поред мора.

А зашто су се грађани Кефалоније организовали да помогну браћи? Зато што су та иста браћа из Србије, када је земљотрес 1953. године ово острво скоро сравнио са земљом, послала монтажне куће као прву помоћ, а многа браћа су дошла овде и помагала људима.

Тада је погинуло 500 људи, а земљотрес је потпуно уништио главни град Аргостоли и скоро сва планинска села.

Али не тера само мука на братске односе. Виктор данас организује сликарске колоније, а његов пријатељ Спирос, поред своје таверне на плажи Ватса направио је велики мозаик Моме Капора.

Мома је овде често долазио, био Спиросов велики пријатељ и заслужио да његов лик поносно стоји на парчету раја у Кефалонији. Не због величине његових дела која су настајала и овде, већ због братских веза једног Спироса и једног Моме.

Сећате се официра Мариноса? У Србији су медији писали да је капетан. Онај што је одбио наређење да са својим бродом уплови у Јадран за време НАТО бомбардовања Србије. Онај БРАТ. Викторов пријатељ. Звао га је на моје инсистирање да га убеди да први пут од 1999. године дâ некоме интервју.

Касно је било, Маринос је спавао и није одговарао на позиве, али каже Виктор, никада о томе није говорио. Јер не може, почне да плаче. Баш као и многи Грци које сам овде упознао и који када год би ме питали о НАТО агресији, поткрала би им се суза. Највише због тога, како сами кажу, нису могли да помогну браћи.

Официр је осуђен, био је у затвору седам година. Данас вози приватне бродове и након што богате клијенте одведе на неку локацију, спрема им ручак.

Тај исти брат који је, због једноставног братског осећаја, завршио каријеру војника и лежао и затвору. Виктор каже да он неће ни улицу по њему да назову у Србији.

Маринос је недавно опет плакао због Србије. Двадесет петог марта Грчка је славила 200 година од ослобођења од Турака. Београд и Бањалука били су осветљени бојама њихове заставе. Бивши официр и брат Маринос, опет је плакао.

Његове сузе видео је само Виктор. Његов поступак, због тамо далеке браће, ретко ко може да разуме, а да се не запита, да ли би он као Србин учинио нешто такво за сопствену земљу.

Маринос није размишљао главом већ тим братским срцем, које и данас заплаче због плаво-белих боја на нашим зградама.

Не знам да ли ће пристати на интервју. Не знам ни за кога ће данас навијати Маринос. Али одговор на питање за кога ће Виктор навијати добио сам као из топа: „Па један је Ђоковић, наравно.”