Кад вожња таксијем постане мала лекција мудрости

Успут, а то је трајало, причамо о свему. О животињама које је двадесет година лечио у Аустралији, о мачкама које су му биле најчуднији пацијенти, о папагају који је имао проблем са плућима... пита шта је са мојим псом, ја му испричам, каже није ништа страшно не треба да бринем......стижемо до амбуланте, али нажалост не може да нас сачека, има већ уговорену вожњу.

У повратку опет имамо среће, "pet frendly" таксиста, светски путник, нема где није био. "Којим путем желите?", пита. "Како ви мислите да је најбоље", одговарам. Не инсистира на разговору, али ипак започнемо причу. "Чудно неко време, не знам да ли да причам или да ћутим, људи различито реагују, па тако прво ћутим док не осетим ситуацију".

А онда разговарамо о путовањима као једном од најлепших животних искустава. Индија је његова највећа авантура и изазов, Тајланд је за памћење, а Либан незаобаравни доживљај за сва чула. Мој пас миран као бубица, све време гледа кроз прозор.

На путу до куће, уз причу, гледам слике живота: млада и младожења излазе из општине, једна мама гура колица са близанцима, старији пар са маскама на лицу, држећи се за руке прелази улицу, велики пас лежи испред сајџијске радње, радници мењају рекламу на билборду, читав разред малишана са учитељицом иде некуд, бака испред књижаре продаје зумбул, кола хитне помоћи журе.......

"Шта да вам кажем, живот је живот, човек мисли да је тамо негде боље, а верујте ми, на крају се све сведе на то да ли сте срећни у својој породици, да ли имате са ким да поделите радост. Колеге ме у шали зову "такси коуч" и готово увек прихватају оно што говорим", прича необични возач.

Током карантина а таксисти су били савезници живота, возили су лекове, храну, жене у породилиште, лекаре у болницу.... чак и једну мачку која је управо оперисана, а власница није могла да дође да је узме.

Брат ми је причао о једној вожњи таксијем до аеродрома, пре короне, која се због тога што је његов друг кога је требало да испрати на пут за Лондон, заборавио пасош. Због тога су се вратили са пола пређеног пута. А онда уместо да таксиста буде нервозан, заборавни путник је био толико бесан да је све време гунђао, те о политици, о светској економији, о стању на путевима.....

Возач, реч није рекао. "Како вам успева, да останете тако мирни?" пита га мој брат на повратку до града. "Ни сам не знам. Некада сам се свакодневно нервирао док нисам изгубио неколико веома драгих људи, а онда се у мени нешто променило. Мир је најважнији. Мир нема цену."

Нешто слично говори и таксиста филозоф који свему приступа аналитички, а свака вожња са њим је мала лекција мудрости.

Аутор је необичног лексикона врлина, мана, емоција, психичких стања и расположења људи у коме су одреднице као на пр. туга, племенитост.... илустроване цитатима из дела напознатијих српских књижевника. Био нам је гост у емисији "Беокулт".

Најлепша ми је такси прича моје познанице, старије госпође која већ годинама ретко излази из куће, а својој најбољој другарици за рођенадан таксијем шаље букет цвећа, тако што замоли таксисту да купи и однесе цвеће слављеници.

"Знам ја да нису сви људи добри али ми више одговара да мислим да јесу", каже таксиста филозоф.

Таксисти су као библиотека људи коју исписују догађаји, карактери, темпераменти... имају привилегију да уче живот уживо и посматрају га без филтера за улепшавање.