Професор хемије је талентовани бравар, машински инжењер таксиста, а мајстор Миле отишао у Немачку

И само што смо селе, вода из купатила за трен ока прекрила је део стана. Пукла цев, вентил отказао. Гејзир у купатилу. Почиње драма. Зовемо све мајсторе чије бројеве имамо.

Мајстор Миле отишао у Немачку, његов син више не ради по кућама, Брана одавно у Чешкој, водоинсталатер Драги ради само за странце у Београду, Сале мајстор за све, одселио се у Норвешку, Зоки не излази из куће док не прође корона...

Е сад огласи, па шта буде.

Вода се шири простором, комшија узнемирен, процурело код њега, управник зграде у болници, нервоза све већа, мајстор из огласа не може да се испаркира, неко му блокирао ауто, даје нам број колеге, али ни он не може има корону. Онда опет огласи.

Мајстор из Борче, а ми на Новом Београду, опет ништа, цео улаз у ванредном стању. Велика зграда, много спратова, много различитих карактера и мишљења, сви телефонирају и нико да нађе мајстора. Коначно проналазимо главни вентил у подруму а онда нов проблем. Људи не могу без воде.

Долази до поделе на оне који разумеју да је цев пукла и да још увек нисмо нашли мајстора и оне који недељом никако не могу без воде. Једни кувају кафу, доносе крофне, говоре да ће све бити у реду, други су непријатни и не бирају речи.

У читавој пометњи и шпартарању по степеништу и ходницима, врата од стана су се затворила, кључ је остао унутра а ми у ходнику. Шта сада. Обијање браве.

Опет огласи. Срећом на вратима је назив произвођача који нас упућује на бравара. Стиже водоинсталатер, али не може да уђе.

"Подсети ме на онај дијалог из цртаног филма Чарли Браун и Снупи", каже моја сестра.

"Једног дана ћемо сви умрети"."Да, али ћемо до тада сви бити живи"! Дакле, живи смо само још да стигне бравар.

Док дочекамо обијање браве, долази до озбиљне поделе на партизане и четнике, звездаше и партизановце, ваксере и антиваксере, власт и опозицију....

Неки људи увек морају да се деле и да изричито буду за ово или за оно. Неки имају велику потребу да људе убеђују у исправност својих ставова и тако само дипринесу прекиду комуникације уместо да чују шта други мисле.

"Ајде више с тим вентилима и с том бравом, нисте сами на свету, ни за шта нисте способни, упропастили сте нам викенд, окупљате се по ходницима, доводите ту разне мајсторе да шире корону...."

Дуго траје решавање проблема. Замена цеви, ломљење плочица, промена вентила, а радње не раде. Талентовани мајстор упркос свему налази решење. Уз кафицу, сазнајемо да је дипломирани професор хемије, а да је занат научио од оца. Таман смо помислиле да коначно имамо дивног мајстора, међутим и он ће се ускоро придружити својој жени која већ две године ради у Немачкој.

Коначно предах. Време за ручак је одавно прошло. Узимам такси до једине брзе хране која ради.

"Данас ништа није како јесте", каже таксиста, иначе машински инжењер. До краја вожње детаљно разматрамо његову тезу. У стварности која је као разливена неизвесност све је измешано.

Свако зна много људи који раде у иностранству. Свако познаје оне који не раде у струци. Свако зна бар једног лекара или медицинску сестру који су отишли из Србије.

И сви су на чекању. Неко да оде, а неко да се врати.

Квар је коначно отклоњен. Али шта кад једног дана пукне нека друга цев...