Црвенкапа и вук којем друштво мора дати шансу

Овај дијалог заиста се десио пре пет година када су моја ћерка и Евгенија ишле у предшколско. У чуду сам гледала Евгенијину маму зато што сам Анђелији одувек читала бајке онако како су и написане, то јест преведене. Знала је да су вук, Елмер, Гаргамел, Пепељугина маћеха, Капетан Кука, Али-баба, Том, Фроло, Пера Којот Звани Геније негативци. Што у причама, што у цртаним филмовима.

Када сам чула да је страшно што вук у једном моменту поједе баку, сетила сам се своје професорке књижевности која је студентима пре десет година на часу методике причала како постоје предлози да се наша народна књижевност другачије него до тада интерпретира.

Односно, да се избаце "страшне сцене" са, на пример, Марком Краљевићем и Мусом Кесеџијом, Старим Вујадином, а посебно Зидањем Скадра који се обрађује у петом основне и где се описује како младу жену зазидају у основе куле, а оставе јој дојке да би хранила децу. Наша студентска реакција била је смех и реченице попут ових: "То је немогуће, бесмислено, лажно".

Сада се смејем када се сетим наших реакција. Јер испоставља се да није немогуће. Не само да сам упознала маме које мењају крај бајки, већ је и компанија "Дизни" решила да мења своје класике. На почетку "Дамба", "Петра Пана" и "Књиге о џунги" приказује се упозорење:  "Овај програм садржи негативне описе људи и култура".

У саопштењу "Ворнер Броса" наводи се да компанија жели да сви препознају "негативне утицаје које треба уочити и који треба да подстакну на разговор". Навешћу само неке од садржаја на које "Дизни" упозорава.

У "Мачкама из високог друштва" споран је кажу мачак који је приказан као Азијат и који клавир свира дрвеним штапићима! У "Мази и Луњи" проблематичне су две сијамске мачке због "анти-азијских стереотипа". За чиваву Педра и руског хрта Бориса, из истог цртаћа, каже се да "негативно портретишу Мексиканце и Русе".

Лик краља Луја из "Књиге о џунгли" приказан је као мајмун који није вешт на језику, пева џез и лењ је, што је творце у "Дизнију" недавно навело да се извине публици због "расистичке карикатуре Афроамериканца".

Слично је и са "Петром Паном", јер је чувена песма "Шта чини црвеног човека црвеним" измењена у "Шта храброг човека чини храбрим".

Примера има још, а образложење за све гласи: "Спорни садржаји не приказују данашњу ситуацију у друштву, већ се емитују онако како су првобитно направљени, јер, у супротном, било би исто као када би се тврдило да ове предрасуде никад нису постојале".

Шта то значи? Да ипак није невероватно да ће неко једног дана можда решити да упозори и на бајке, као и на народну епску поезију у школском програму?

Иницијативе већ постоје, а најчешћа наводе два образложења: постоје садржаји који промовишу "беспотребно сурово насиље" (буздовани, топузи, балчаци и сабље) и "родне стереотипе" (жене треба да буду жртве који пристају да се зазидају, да гледају у земљицу црну и да њиховим животом муж и браћа самововољно располажу).

Има још примера и не задржавају се само на јуначком, већ и на шаљивом школском градиву где је главна замерка "етнички стереотип" о лењом и превртљивом "Циги" или "не баш паметном" Муји.

Читајући предлоге, што наше, што "Ворнер Броса", нисам могла да се не запитам како би моја учитељица у основној школи реаговала да сам јој замерила што нас је за контролни терала да учимо непознате речи – шта су топуз и балчак. (Мала дигресија: на једном од скорашњих тестова из српског на малој матури ђацима је највећи проблем био да напишу шта је долама!). И да ли смо због сабљи и буздована постали насилни и почели у школе да доносимо хладно оружје.

Не сећам се ни да је икоме сметало што у "Зидању Скадра" младој Гојковици једино груди остану незазидане да би могла да нахрани децу.

Ништа нам није било спорно ни код кмета Симана, ликова из "Коштане", пошалица са Ером и кадијом. Нико нас на часу није упозоравао да у градиву које следи има "стереотипа", "шкакљивих сцена".

А раније, пре школе и лектире, не сећам се да је неко плакао због "суровости" у цртаћима и бајкама. Можда постоје деца која су се бунила и тражила измене. И то је у реду. Али ја их не познајем.

Али... Знам да су медији пуни текстова о порасту вршњачког насиља које је "бруталније него пре".

И не само то. Све више се пише и о виртуелном насиљу. Ко није чуо за три самоубиства малолетника, десетогодишњака, међу којима је и дечак из Раковице. Сви су играли изазов на друштвеној мрежи Тик-ток – издржи што дуже без ваздуха. И угушили се.

Да ли је онда проблем у садржају класика, домаћих и страних, филмова и књига или у нечем другом? Какве су генерације одрасле на бајкама у којој вук поједе баку (додуше, добро победи зло и ловац спасе и баку и Црвенкапу), а какве оне којима желимо да прикажемо како зло не постоји? Као и предрасуде.

И стварно ме занима да ли је ико у сијамским мачкама у "Мази и Луњи" видео исмевање и повреду права Азијата!

Исто се питам и за права Афроамериканца у "Дамбу" и "Петру Пану". Или у "Прохујало са вихором".

А кад је реч о народном благу, у шта убрајамо и вицеве (умотворину која је углавном заснована на стереотипима) не могу да се сетим да ли је ико икад причао о повреди права полицајаца, плавуша, Мује, Хасе, Швабе и Амера или су се сви слатко смејали.