Лакше је тутнути детету телефон него се њиме бавити

Она је чак несмотрено и питала "Зар је твој Лазар већ у предшколском?". У преводу: "Како ће дечак који се немушто изражава, не саставља јасно ни просте реченице и никад нема стрпљења ни да саслуша питање – ићи у школу идуће године?!??

Комшиница је отишла својим путем, а ми смо наставиле да се преслишавамо каква су, по питању говора и комуникације, остала деца коју познајемо. Крећем од сестрића који има две године и не прича. Само "да" и "не".

Сетим се да има и другарицу-вршњакињу која такође не прича већ за бубу каже "бу" за куцу "ку" и слично. Прелазим на мало старије комшијско дете од четири и по године које нико не разуме осим његових укућана.

Шта им је заједничко? Не фали им ништа, хвала богу, јер кад их питате за цвет, воду, небо – показаће у том правцу. Ако затражите штипаљку, донеће је. Ако питате где је мама, погледаће ка капији. Али једва да ће проговорити. У најбољем случају добићете "да", "не", мимику или гест.

Шта је проблем? Сва овy деца огромно време проводе уз телефон и таблет. Не знају самостално да ходају и кажу "мама", али знају да укључе телефон и прстићима дођу до оног што им треба.

Знају где су игрице и Јутјуб. И сатима, од раног јутра, у пиџами, неумивени гледају екран. Буде се с њим и лежу. Ако неко покуша да им то отме, настаје плач, бацање, хистерија. Да га не би слушали, отмичари брзо играчку враћају – зарад мира у кући. И свог личног.

Екрани су им омиљени и у колима, посебно ако је вожња дуга. Гледају га и у труцкавим возилима ГСП-а. Док чекају преглед у дому здравља. Док се возе колицима за куповину у супермаркетима. У паузи пливања. Кад родитељи желе још да одспавају. Да се утеше ако плачу. Листа је дуга, а иза ње стоји једна ствар.

Линија мањег отпора. Лакше је тутнути детету телефон у руке него се њиме бавити. Одговарати на сто питања, а уморан си од свега. И хоћеш на миру да попијеш кафу. А и једва си уклопио термин с пријатељем којег дуго ниси видео. И само још мало да одспаваш. И да откуцаш још ову поруку. Пише ти и шеф. А тек што је омиљени бенд избацио нови спот.

Но, дете тражи време, стрпљење, пажњу. И стварно хоћеш да их пружиш, ал' не у колима док путујете на одмор, јер одмор је тек почео, посветићеш му се кад стигнете на жељено одредиште.

А тамо ћеш већ наћи други изговор. Оправдање нађеш и док са дететом чекаш у редовима за било шта. Јер да те не би питало кад ће, кад ће, кад ће – увалиш му екран и све је у реду. Нема питања, нема проблема. Ако те неко упита "Зашто се мало не посветиш детету?", кренућеш са причом како радиш као коњ, малтретирају те на послу, трчиш у набавке, плаћаш рачуне, купујеш ствари за то исто дете – па кад да стигнеш!

А и где си ти у целој причи? Шта је са твојим слободним временом? А овако, даш му телефон и сви срећни. И ти и дете. Свако се дрогира својим екраном. Не дај боже да те неко приупита и "Како ти није жао да дете по цео дан гледа у мобилни, јер то није добро ни за његов мозак, ни вид".

Ко из топа дајеш два одговора. Први је "Немаш дете па не знаш". А други "Другачија су деца била кад сте ви били родитељи, сад су друга времена".

И дете као дете, нико га ништа не пита, нико му не прича, дају му екран, а тамо шарено, весело, брзо. Само кликне, и ето му цртани, музика, шта хоће. Све има, без муке. Не мора да прича, смишља, машта, истражује. Ту је паметна справа. А користе је и тата и мама. Дају и теби. Какве приче, игра у природи, читање, истраживање.

Нема хиљаду зашто – хиљаду зато. И онда се чудим што ми сестрић и мала комшиница једва одговарају на питања. И што не причају. Па немају потребу.

Одмах да кажем да ја имам дете. Девет година. Нема ни таблет ни телефон. Недавно је дошло из школе и рекло како је учитељица редом питала ко у одељењу има паметни телефон јер ће им он можда требати због пројектне наставе.

Када је одговорило да нема мобилни, учитељица је рекла како може да ради у пару, али да би било добро да има свој.

Истог дана смо отишли на игралиште. Пажњу ми привлачи девојчица која сто пута понавља "Мама, мама, мама..."

Жели да јој покаже како се пење по справама, али мама непрекидно гледа у телефон и не диже главу.

Девојчица на крају притрчава телефону и заклања шаком екран. Мама је грди и љутито показује прстом да се врати на игралиште. Прилази јој другарица и пита зашто плаче.

"Хтела сам да мама види како сам кô бајаги велика кад се попнем."