Нови почетак: има ли ишта лепше

Никад нећу заборавити ноћ када је Слободан Милошевић признао изборни пораз. Изашли су ванредни бројеви многих дневних новина, као када је две деценије раније умро друг Тито. Људи су изашли на улице, сви су се веселили и поздрављали. Дан касније, сви данас покојни или пензионисани актери политичке сцене обећавали су нови почетак. Шта се после збило знамо. 

Сада се на једном таквом новом почетку налазе народни прваци у Подгорици. Ово су дани који се никада не заборављају. Бришу се разлике, политичари (несклони да показују личне емоције) исказују своје најбоље: лако се договарају око веома нормалних и људских начела. Кренућеод нуле. Ово је нови почетак. Чекали смо ово тридесет једну годину...

У чему је проблем са новим почецима? Када је реч о појединцу и његовој околини све може некако да се сложи. Нови почетак, нови живот, нови посао, нове перспективе. Када је реч о друштву, то је далеко теже. 

Погледајмо кратки историјат нових почетака у двадесетом веку и овом столећу. Након првог светског рата, није било новог почетка. Земље победнице прописале су строге казне пораженима. Победници су видали ране, добијали дивиденде и ратне репарације, а поражени су стискали уснице и чекали нови рат. 

Како се он завршио знамо. Немачки народ прошао је кроз врата пакла у часу када је 1945. почео преображај и денацификација. Обични људи, који су били криви што су слаби и поводљиви, бомбардовани већ две године и потпуно морално исцрпљени, морали су да прођу кроз најближи концентрациони логор и виде све ужасе (ни деца нису била искључена), да потплате једног Јеврејина који ће потврдити да нису учествовали у антисемитском прогону, да попуњавају формуларе и тврде да никад нису помагали одбеглим нацистима званим "вампири". 

Али онда је наступио Маршалов план и кренуо је нови почетак. Нова 1949. већ је личила на тело са ранама из којих више не цури крв; нова 1950. готово као нека година из раних тридесетих... Године 1951. немачки пијаниста Вилхелм Кемпф почиње да снима циклус свих Бетовенових соната. У свој дневник пише: "Поново могу да мислим о Бетовену". 

Нови почетак имали су 1945. и југословенски народи: братство и јединство, еманципација жена, описмењавање, индустријализација, вакцинација доступна свима, радне акције, жуљеви на рукама акцијаша... Овај дан имао је своју ноћ: хиљаде стрељаних без правог процеса, фудбалски терени поравнати и затравњени на гробницама стрељаних, страх од сваког шума на ходнику, кућно звонце као јерихонска труба... Ко звони, пријатељ или прогонитељ?

Прошло је потом скоро тридесет пет година.

Трећи нови почетак: поново Немачка. Дан је 6. новембар 1989. Те вечери пада берлински зид. Источни Немци прелазе с поворком "Трабанта" немачко-немачку границу у Берлину. Све пребегаре западнонемачке банке часте са сто западнонемачких марака...

Југословенски почетак из 1945. завршио се уставним променама из 1971. године и националним социјализмом који је одвео у грађански рат; немачки почетак из 1948. завршио се хладним ратом и поделом Берлина; почетак из 1989. ставио је крај на хумани капитализам са социјалним ликом и означио почетак оштрозубогслободног капитализма; српски нови почетак из 2000. означио је смрт једног премијера и почетак несигурног кретања кроз 21. век које и даље траје. 

Шта чека Црногорце на њиховом новом почетку у 2020. години?

Гледајући по историји нових почетака, ништа добро. Друштва која су дуго провела у неком систему који их је ранио, поделио или бацио на колена, нови почетак морају да доживе и проживе и на социјалном али и на појединачно психолошком плану. Ово друго далеко је теже, јер треба заборавити све до тада, променити навике и почети од себе самог у ускраћивању права да би свима било боље. 

Ипак, немојмо Кривокапића, Бечића и Абазовића данас будити из опојних снова. Без новог почетка нема ни каквих-таквих промена; без новог почетка нема уласка у нову еру, нову етапу живљења народа. Ма колико да се она покаже болном и неизвесном колико и претходна, ова промена ипак означава зачетак једног другог времена без којег нема померања казаљке сата ни за један секунд. 

Срећа је ретка биљка која се тешко гаји. Често је боље уживати у једном дану, него много очекивати од наступајућих година. Сигуран сам да ако овако наставе Кривокапић, Бечић и Абазовић имаће о чему да помисле на самим крајевима својих живота, па макар то трајало колико живот лептира: од понедељка до среде.