Детињство на селу - привилегија или казна

Маја и Алекса живе на прелепој српској планини, на чистом ваздуху, у природи која оплемењује и лечи.

Иако, као и сва остала деца, воле газирана пића, сладолед и чоколаду, имају привилегију да једу здраву домаћу храну.

Оно што се у граду продаје са ознаком "органско" и папрено плаћа, код њих расте у башти, дворишту или у оближњим шумарцима.

Маја и Алекса су препланули, румени, очи им сијају. Имају оно што највише волим код деце која расту у малим срединама. Ведри су, отворени, воле друштво и људима прилазе с неком посебном радошћу.

Тако је било и са мном. "Купили" су ме брзо и лако.

Смешим се при свакој помисли на њихове симпатичне опаске. Алекса је прави домаћин и зна да користи све алате који постоје у њиховом домаћинству. Чак нам је нудио помоћ у кошењу траве.

Каже да зна да вози трактор и да ће му то бити главно превозно средство кад порасте. На наш смех одговара сасвим озбиљно да му се аутомобили уопште не свиђају. Мој страх од стршљенова га забавља јер... он се ничега не боји па чак ни тих опасних инсеката.

За њега нема тајни у дворишту, штали, на пространом имању које његови родитељи и бака уредно и марљиво одржавају и обрађују.

Маја је ведра девојчица, веселих очију и лепог осмеха. Није јој "блам" да госте послужи кафом, соком, прича са вама о школи, корони, о разним другим темама.

Каже ми сасвим искрено да им на овој њиховој лепој планини не недостаје ништа осим једне продавнице.

Озбиљно нам саопштава да размишља о томе да постане полицајка јер, како каже, волела би да буде више реда.

За два дана, колико смо се дружиле, нисам јој ниједном видела телефон у рукама. Додуше, ни ја нисам имала никакву потребу да користим свој ( од којег се углавном не одвајам). Ваљда смо сви имали паметнијег и лепшег посла. Дружили смо се, пили кафу, смејали се и причали....радили смо све оно што је некада било нормално, а данас је тако ретко.

Дружење с Алексом и Мајом ме је оплеменило, обрадовало и охрабрило.

Срећна сам што су тако весели и отворени, што уживају у једноставним стварима и што на живот гледају баш онако како би требало да то чине сва деца. Радује ме што имају привилегију да тако расту.

Кажем привилегију зато што живе мирно, уз родитеље и баку, што не остају сами у кући, не морају да се закључавају и цео дан проводе "у четири зида" уз телефон или компјутер. Иако се многи вероватно неће сложити, ја искрено верујем да је одрастање на селу или у мањим градовима, привилегија!

Ипак, колико год сам уживала у дружењу с овом децом, знам да прича о Маји и Алекси није тако идилична како изгледа на први поглед.

Кад оду туристи и "викендаши" они немају с ким да се играју. У близини готово да и нема деце, а у најближој школи у суседном селу свега их је 32.

Шалим се с њима и кажем да, захваљујући томе, макар неће имати проблема с короном, а уствари ми се срце стеже. У осмогодишњој школи, у коју иду ђаци из неколико села, има само 32-оје деце...Један просечан разред на читаву школу!

Тужно ми је кад помислим да ће Алекса, који креће у први разред, можда бити и једини првачић.

Нисам смела ни да питам! И нисам само тужна... Љута сам због тога што за ово двоје деце није организован превоз. Сваки дан их, до школе и назад, вози отац и није му, наравно, тешко, али питам се зашто мора тако.

Зар је толико тешко и скупо обезбедити комби или макар неки већи аутомобил за Мају и Алексу и неколико њихових другара?! Џаба нам сва прича о расту наталитета и повратку на село ако не можемо да урадимо ни ову малу, једноставну ствар!

Знам ја да ће Алекса брзо схватити да трактор није "ин", да се она продавница коју је помињала Маја вероватно неће никада отворити зато што се то никоме не исплати, али не могу да прихватим да нас је баш брига.

Ова деца заслужују да нам буду важна, да новац за њихову школу, превоз или било шта друго што ће им улепшати живот, не буде трошак већ залог за бољу будућност. И њихову и нашу!