И Јадран има Плаву гробницу, страшнију од Крфа
Шта повезује Видо и Паг и зашто ова острва не би требало да буду места за журке и провод.
Вероватно сам један од ретких становника Србије који је грчко море први пут видео тек са четрдесетак година. Током деведесетих било какво море или одмор били су за мене "мисаона именица", а после, кад сам почела да радим, некад није било времена, а некад доброг плана.
Некако ми је стално измицало то путовање, а знатижеља бивала све већа. Коначно су се коцкице склопиле пре пет година.
Пошто ми купање и сунчање нису никад били приоритет, одлучила сам се за предсезону и неку врсту ходочашћа. Испунила сам себи давнашњу жељу да посетим Крф.
Наша "база" било је мало место на северу, а иако је био тек крај маја, топло време омогућило нам је да уживамо у чарима кристално чистог мора, прелепим плажама и опуштеној атмосфери грчког сеоцета.
Ипак, с нестрпљењем сам чекала излет до самог града Крфа и острва Видо.
Тешко ми је да опишем емоције које су ме преплавиле док смо се приближавали острву-симболу српског страдања у Великом рату.
Није чудо, размишљала сам гледајући таласе који су лагани запљускивали брод, да су ово место назвали Плавом гробницом. Тако интензивну плаву боју мора нисам никад видела или је то само била моја уобразиља, баш под утицајем чувених стихова Милована Бојића.
Сваки корак каменом стазом која води до Маузолеја, уз мирисе мора и борова, будио је у мени помешана осећања. Понос, нека неописива трагична туга и страхопоштовање... смењивали су се док сам полако, али сигурно у грлу осећала сузе које једноставно не можете да зауставите колико год се трудили.
Та стаза, Маузолеј, имена оних чије кости леже на дну Плаве гробнице и преплићу се са каменом овог острва, сабласни мир који постоји само на местима тако страшних страдања, данима су ме пратили.
Није ми било жао. Осећала сам инстинктивно да сам испунила своју дужност.
Удахнула сам мирисе Вида, под ногама осетила камен који су газиили српски невољници, одболовала њихову и нашу трагедију и осећала неизмерну захвалност. Према њима, али и према Грцима, Крфљанима који су им пружили уточиште и незаборав.
Била сам захвална што острво Видо опстаје нетакнуто и достојанствено чува успомену на трагедију једног народа.
Упркос узнемирујућим информацијама да су и ове године на пристаништу постављене лежаљке, некако верујем да ће бити уклоњене, баш као и прошле.
Надам се да ће Грци још једном показати своје велико срце, пријатељство и достојанство и да ће Видо остати место српског ходочашћа. Претходних сто година дају ми право да се надам.
Размишљајући ових дана о Виду, сетила сам се једног другог острва уз које сам одрасла не знајући ништа о његовој мрачној прошлости.
За све нас, рођене с друге стране Велебита, Карлобаг је био синоним за море, лето, уживање. Ишла сам тамо сваке године, прво с родитељима, а онда с друштвом. Стицајем околности, иако сам желела, никад нисам била на оближњем острву Пагу, али знам да су многи ишли. Неки су тамо имали и викендице. Сећам се само његових каменитих обриса у даљини.
Тек годинама касније, кад је нестала заједничка држава, а с њом и моје безбрижне године, сазнала сам за страшну тајну коју крију пашке обале.
На том острву на северу Јадранског мора налазио се један од првих усташких логора који је био саставни део комлекса логора Госпић-Јадовно-Паг. Први логораши, Јевреји и Срби, стигли су крајем јуна 1941., а за само два месеца, до 20. августа, кад су га Италијани затворили, у њему је убијено између 4 и 12 хиљада људи. Тачног податка о броју жртава, као и обично, нема.
Затвореници су бродовима допремани из Карлобага. У логору би проводили неколико дана, а потом су убијани на најстрашније могуће начине. Неки су, на суровој каменитој земљи, копали јаме у које су затим полуживи затрпавани. Неке су одвозили на пучину и, везаних руку и ногу, са каменом око врата, бацали у море. Клали су их, давили, мучили...
У ретким сведочењима о овим злочинима може се прочитати да је Паг био нека врста кампа за обуку. Ту су се "калили" усташки кољачи.
Данас на острву не постоји никакво обележје које би сведочило о злу које се на његовим обалама одиграло пре 8 деценија. Спомен плоче, које су 2010. и 2013. постављали потомци убијених, рушене су "брзином светлости", а на последње дане заточеника симболично подсећа само пут који су градили. Пут који не води нигде, каменита цеста којом су одлазили у страшну и болну смрт.
На Пагу нема споменика ни сећања на трагичну прошлост, али за ово острво чули су сви који воле добар провод. Да, на Пагу је чувена плажа Зрће, понос хрватског туризма... На свега пар километара од стратишта из Другог светског рата одигравају се дивље журке, трешти музика и испијају хектолитри алкохола.
Млади туристи из свих крајева света лудо се проводе и не слутећи какву тајну крије острво. Наравно, не замерам им ништа јер... није њихово да то знају. На оне који руше споменике невиним жртвама, умањују или чак оправдавају злочине који су чињени, нећу ни трошити речи.
Пишем у нади да ће наши људи ово прочитати и макар размислити пре него што, заслепљени жељом за добрим проводом, отпутују на Паг!
Исто тако, надам се да ће схватити да Старо сајмиште у Београду није место за ресторане и журке, да Спомен парк у Јајинцима није простор за забаву и роштиљ и да свако место страдања мора да има макар мир.
На крају, јасно је да не можемо много да утичемо на то шта ће де дешавати на Виду или Пагу.
То зависи од савести и воље оних који тамо живе, а наше је да научимо, памтимо и да поштујемо-како своје, тако и туђе жртве! То можемо, зар не?!
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 19
Пошаљи коментар